Šta zimsko doba učini od čoveka: sve oko sebe vidim crno-belo… Pardon: monohromatski. Ne dam se: tek se zagrevam.
Fascinantno je to što predviđanje otkazivanja boje iz fotografije izaziva neku promenu u pristupu. Ne mogu to da objasnim; slikoviti opis koji mi je pao na pamet nije za ovde 
i bolje da ne pokušavam. Ali, na neki način, neke scene mi se sada vraćaju i pitam se kako bi izgledale kada bih im pristupio kao scenama bez boje, samo igrom svetla.
Dekompozicija scene, eto o čemu je reč.
Sad se na kvarnjaka vadim tako što iskušavam predmete koji su već u zoni sivila; ali svejedno, i prirodno i veštačko imaju boju, pa se razlika između scene bez boja i scene kojoj su oduzete boje uvek jasno razaznaje.
U ovih mesec dana, koliko je ostalo dok ne dovršim krug u projektu “jedna na dan”, nema dovoljno mesta da istražim sve zanimljive teme. Najzad, kroz mesec dana dolazi proleće i biće potrebno baviti se baš bojama. Ali moraću da uvedem pravilo: u svakoj sesiji da odaberem barem jednu ekspoziciju koju ću dovesti do pristojnog rezultata u monohromatskoj šemi. Da li će to biti namenska fotka ili varijacija kolorne, videćemo kad do toga dođe. 
Ah, da, umalo da zaboravim: to su neka kineska klešta koja mi je Marinko kupio (kad i sebi), pa ih držim pri ruci. Do sada su mi zatrebala tačno nula puta (imam prava špic klešta i sečice pri ruci, pa se ne hvatam ovog), ali to nije smetalo kleštima da se sama od sebe skoro-pa-raspadnu. A fotka? To je izrez od 10% osnovnog kadra: dok sam obrađivao veći kadar, zapao mi detalj za oko, pa nisam mogao da se oslobodim. I stvarno je ispalo bolje. Mišn akomplišd. 
Eto, što ti je koincidencija. Iliti sinhronicitet, što bi rekao Igor. Samo što sam okačio ovaj prilog, odem na jedan blog i naletim na ovu preporuku:
http://wvs.topleftpixel.com/12/02/22/
E, o tome sam pričao.
Molim, i drugi put 😀
Ел’ могу ја сад мало да пођебавам?
Ти си ионако већ почео да гасиш боју на својим сликама, до црнобеле би стигао кад тад.
Друго, овај пример ми јако личи на “боље ћути па нека мисле да си можда будала, него да зинеш и развејеш им сумње”. Јер, црнобела фотка је, по оном МакЛуану, ладан медиј, ми знамо да ту нешто фали и пуштамо машти на вољу. Она не пружа довољно појединости (наравно, коњу, фали боја!), и тако апстрактна више не приказује стварност као такву, него је сервира из друге руке, обрађену. Кад већ нема боје, дај да му га дамо по осталим квалитетима – добром одабиру тонова, изрезу, композицији, углу, светлу… па ћемо од фотографије направити уметност, а од стварности нећемо очекивати да изгледа много боље него на доброј црнобелој фотци.
Осим… кад наиђе овако неки амерички пејзаж, па видиш како је та стварност у ствари исто тако сива и шугава. Пролазници су око 98% црнобели, пејзаж још горе – два-три стуба и једна завеса су обојени, остало је сиво или у боји материјала. Наравно да црнобело изгледа живље, бар можеш да замислиш да то може да изгледа лепо у боји. Што би, у ствари, вредело пробати.
Čuj, nemoj da se žališ kad krenem u eksperiment namernog prenaglašavanja boja; a spremam se i za taj eksperiment, da znaš.
Ne bih da širim previše, bar ne sad i ovde, ali s obzirom na fiziologiju oka, ukidanje boja neće nužno dovesti do gubitka detalja. To jeste moguće, ali nije sigurno. Složiću se, međutim, sa tim da je odricanje od pune palete boja prvi korak koji vodi u
ludilo… ummm… u apstrakciju. Seti se kako je Mondijan očuvao pažnju posmatrača svojih slika: dve-tri fleke koje izgledaju kao da im tu nije mesto – jer su u bojama.Čekbre, ova klešta je kupio Debeli, pri povraćanju u Afriku?
Nije, nego si ti. To su ona što se sklope, imaju i svetiljku i testeru i krstak i svašta nešta. Ako se dobro sećam, rekao si da je koštalo 130 dinara. Po komadu, to jest.