Neću da bude monohromatska i neću da vas zavlačim nekakvim filterima. Ova fotka je dokumentarna, pa takva treba da bude i tehnički – samo izrez, blago sređeno svetlo i kontrast i to je sve.
Tokom prepodneva, kao što beše planirano, stigli smo u Mokrin na dan finalnih borbi guskova, u okviru manifestacije koju tamo nazivaju Svetskim prvenstvom u borbama guskova, što udruženje “Belo pere” organizuje od 1986. godine (nije greška – kažu “pere”, a ne “pero”, ne znam zašto).
I opet, aktivista Orke ni od korova, da se uvere koliko krvi ima na tim borbama; a krvi je bilo koliko i inače – nimalo. Kao što već pomenuh onomad, jedina povreda u tim borbama je povreda ponosa poraženog guska, a priroda se već pobrinula da njemu odmah pripadne druga uloga (nakon što pobedniku pripadnu sve čirlidersice), a to je zaštita jata iz pravca začelja. To se sada ne dešava, jer vodiči se pobrinu da se jata razdvoje odmah po okončanju borbe (koja se završava tako što jedan gusak natera drugog u beg), pa od prirodnog napredovanja najboljih gena u ovom slučaju nema govora.
Bilo je tokom dana nekoliko borbi, od koji su dve finalne bile baš zapažene.
Finalna borba mladih guskova je trajala preko trinaest minuta i bila je baš neizvesna, jer do poslednjeg časa je izgledalo kao da manje aktivni gusak namerno pušta onog aktivnijeg da se kurompeca i pritom umori, pa kao da će odjednom da skoči i razbije ga u tri udarca krilima. To se, međutim, nije desilo. A finalna borba seniora je trajala pet minuta i pobedio je gusak za kojeg čujem da je bio favorit; no, i ta borba je bila baš čestita i zanimljiva. Fotka je sa prve od te dve pomenute borbe.
I kao što rekoh: nema smisla da se tu nešto nadmećem sa softverom za obradu fotki – ovo je dokumentarna fotka i kao takva je samo privedena nekim prostim koracima u obradi, od kojih je samo isecanje vredno pomena. Mišn akomplišd. 
No, ova sesija nije bila bez problema, iako je svetlo bilo dobro, doduše malo preoštro. Elem, imam problem koji sam ranije već pominjao, a to je gubitak fokusa pri jačem zumiranju, dok aparat sam prijavljuje da je fokus postignut. Unapred svestan toga, najvažnije fotke nisam uopšte zumirao, nego sam se samo trudio da uhvatim prave pokrete tokom tuče. A onda me je čekalo isecanje; još nisam obradio sve fotke sa sesije (imam preko sto ekspozicija, pre trijaže), ali većina uspešnih će morati da se seče sa 3000 piksela na možda 1000-1500, što je poražavajuće. A većina škartova su baš one fotke koje sam flagrantno zumirao u slepoj nadi da će ipak nešto biti u redu… Vreme je da kupim sebi neki fotoaparat. Nadam se da ću i uspeti u sledećih par meseci.