Trebalo je da pogodim zašto je takvo sivilo dominiralo celog dana…
Ovo je bio jedan od onih kratkih i prekratkih dana, kad imate utisak da sve radite, a ništa ne postižete. Nisam bio dokon, dakako, ali je išlo sporo i stalno sam imao utisak da nešto grešim (mada, da kucnem u drvo, još nije baš dotle došlo).
Uočio sam neku čudnu boju neba. Prilično glupo s moj strane da nisam pogodio da je to nebo koje donosi sneg; u suton je počeo da pada. Pre ponoći je stao, a krovovi su opet potpuno beli. Do đavola, bilo je dosta.
tokom kraće pauze rano popodne, brzo sam otvorio prozor i puknuo tri ekspozicije u poznatim smerovima. Isekao sam uobičajeni kadar – ama, planirao sam ga još pre nekoliko dana – da bih obeležio mesec dana pre isteka prvog ciklusa “jedna na dan”. Iako je ekspozicija bila ispravna, scena je izgledala totalno isprano da sam zamalo odustao od fotke. E, a onda sam zavirio u jednu knjigu sa fotografijama i naleteo na jednu prastaru retuširanu i kičicom obojenu fotku. I odmah sam odlučio da od trivijalne scene napravim parafrazu; znao sam i način kako se to radi. Evo šta sam dobio:
Naravno, ove boje su veštačke. Polazna tačka za izvođenje tehnike Split Toning je bila monohromatska verzija fotografije. Imao sam tačan uzorak boja koje sam hteo da postignem i, pošteno, malo sam se namučio dok ih nisam postigao; ali to je to. Najteže mi je bilo dok nisam ukapirao da treba da izvedem da nebo (skoro belo) bude plavo, a zid, kao sledeća najsvetlija površina, da bude crvenkast; to se postiže menjanjem granice između svetlog i tamnog u definiciji podele tonova. I doista, kako sam to postigao, tako su te veštačke boje “legle”. Benasto, ali efikasno. Mišn akomplišd. 