Happy Birthday, Mr Gabriel!

Danas je rođendan jednog od najvećih umetnika u istoriji rock ikonografije. Proizvodio je multimediju još u vreme kad mi nismo ni znali šta ta reč znači.

Peter Brian Gabriel je rođen 13. februara 1950. godine u južnoj Engleskoj. Bio je osnivač i frontmen grupe Genesis. Iza rada u toj grupi, seldila je duga, plodna i neverovatno uspešna solo karijera koja traje i danas, evo već punih 35 godina.

Idemo redom.

Da je Gabriel ostavio samo ono nasleđe u grupi Genesis, a da se posle posvetio lezilebovanju, bilo bi dovoljno za trajno poštovanje. Budite slobodni da pitate bilo kog ozbiljnog poznavaoca grupe, svako će vam reći da je zlatna petorka Gabriel-Hackett-Rutherford-Banks-Collins neprevaziđena kao oblik benda. Pa mislim: Nursery Cryme; Foxtrot; Selling England by the Pound; The Lamb Lies Down on Broadway. Birajte redom ove albume i pažljivo ih preslušajte sve. A ako ste baš-baš dokoni, onda pokušajte da dokučite koji je od tih albuma najbolji.

No, prethodni snimak je odveć benigno zamišljen; Belgija je dosadna zemlja, kažu neki, pa izgleda da i televizija mora da im bude takva. Gabriel je oduvek imao pik na scensku umetnost, što je obilato koristio na koncertima. Pazi ovo.

E, tako se to radi. A prelistajte sami i živu izvedbu epske numere Supper’s Ready.

E, onda je Gabriel otišao na jednu stranu, a ostatak grupe na drugu. Čuo sam bar tri tzv. pouzdane verzije priče o tome kako i zašto je došlo do razlaza, a ne znam koja je tačna, pa neću da interpretiram nijednu. Našli su se opet na jednom koncertu 1982, ali bez neke nade na nastavak saradnje. Tek, danas znamo da se Gabrielov opus apsolutno deli na toj tački: Genesis je jedno, a solo karijera drugo. I treće. I četvrto. I deseto. A kako slušamo ovih godina, i pedeseto. Otkud mu toliko energije, veštine i kapaciteta da ostane zanimljiv, ja pojma nemam. Kako god, uspeva mu.

A počelo je skoro kao lakrdija.

Dakako, bilo je to daleko od lakrdije. Opus Petera Gabriela valja čitati između redova, što numere poput Solsbury Hill čini manje-više idealnom muzičkom podlogom Suštine pasijansa.

Hajde da naučite nešto o fonografiji Petera Gabriela, ako već niste: prva četiri albuma se zovu, boktemazo, Peter Gabriel. Pazi, ne Peter Gabriel, Peter Gabriel 2, … – nema numerisanja. E, zato se albumi danas žargonski nazivaju prema slikama na omotu: Car, Scratch, Melt, Security. Ta četiri albuma čine i nezvaničnu, ali prepoznatljivu tetralogiju. Obaška, treći i četvrti album je Gabriel otpevao i na nemačkom, što je priča za sebe.

Glavne karakteristike tog perioda su, pak, rastuća zainteresovanost za svetsku muziku i eksplicitna politička angažovanost. Pesma koja je obeležila trenutak, ali takođe i opredelila neke kasnije korake Petera Gabriela, jeste ona koja je posvećena Stevenu Biku, aktivisti protiv aparthejda koji je podlegao policijskim batinama.

Posle toga je Gabriel malčice spustio loptu i smirio duhove. Napravio je veličanstven studio u koji je dovodio svoje pulene iz celog sveta, što je bio (i ostao do danas!) deo projekta WOMAD, što je takođe Gabrielovo čedo.

Počeo je da se bavi filmskom muzikom, začačkao je i neke teme koje će svet tek desetak godina kasnije nazvati pojmom “multimedija”.

A onda šakom u čelo. Da ne kažem – maljem. Bila je 1986. i svetom je zavladao optimizam kad je počela Perestrojka. A Gabriel je objavio album koji je spremao tri godine.

Sledgehammer je ostao najveći hit, a album So komercijalno najuspešniji studijski rad Petera Gabriela do dana današnjeg. I nije samo ova numera bitna: ne zaboravite hermetičnu Red Rain i, naravno, Don’t Give Up, epski duet sa Kate Bush, sve sa onom bas linijom Tonyja Levina koja nema pandana.

Uzgred, ovaj zapis, kao i neki drugi u ovom prilogu, dolazi sa koncerta u Milanu tokom turneje po imenu Growing Up Live. To je jedan od najboljih koncerata čije snimke sam u svom životu gledao. A gledao sam ih na stotine. Ako imate prilike, pogledajte i poslušajte taj koncert.

A kad smo kod koncerata… Leta 1988. sam se uputio u Budimpeštu na koncert “Human Rights Now!“, najavljen u okviru turneje koju je Amnesty International organizovao kao niz promotivnih skupova. Otišao sam na koncert sa namerom da vidim Stinga sa onom ekipom uživo. A osim predstave koju je Sting priredio sa jednim od najboljih živih bendova koji su ikada postojali, desilo se da sam prvi put čuo i video Tracy Chapman, saznao ko je Youssou N’Dour i shvatio da verovatno nikad više neću ići na koncert Brucea Springsteena. A desilo se i to da sam posle povratka iz Budimpešte pričao jedino o jednočasovnom nastupu Petera Gabriela, što je iskustvo koje ću pamtiti dok ne prolupam. Sad bih ja opet da prepričavam, ali bolje da samo pustim numeru u kojoj je Gabriel izveo koreografiju lepo vaspitanog šimpanze. Ovaj zapis je nastao tri meseca posle mog iskustva, u okviru iste turneje.

Filmska muzika je dobro krenula Gabrielu. Za muzičku podlogu kontroverznog Scorseseovog filma “The Last Temptation of Christ” dobio je svog prvog Grammyja. A tu su uspostavljene i neke veličanstvene saradnje, poput one sa neverovatnim pevačem qawwali muzike: Nusrat Fateh Ali Khan je imao glas koji se ne zaboravlja.

A onda su se u studiju sreli Gabriel i Daniel Lanois, i šta je moglo da ispadne nego opet remek-delo: album Us (1992).

Auh… Znate kako: Peter Gabriel je imao privilegiju da sarađuje sa muzičarima koji se smatraju među najboljim u branši. A kad radiš sa takvima, onda možeš da napraviš sve što zamisliš. Čika Pera je tu mogućnost koristio u punom kapacitetu…

A onda mala pauza, opet da bi vodio WOMAD i pomogao Amnesty International. Usledio je sporiji ritam autorskih projekata: album i multimedijalni hepening OVO je bio spremljen za doček novog milenijuma. Poslušajte i pogledajte ovo. Devojka koja, hm… koja peva i  učestvuje u koreografiji je Gabrielova ćerka Melanie. I ne propustite da uočite čuda koja ovde pravi ujka Toni.

I onda, opet šokantni album Up (2002) za koji smo tek kasnije saznali da je pripreman jako dugo. Gabriel sam kaže da je imao nekoliko klinčeva, od kojih najgori beše taj da mu je falio ključ za razrešenje numere Sky Blue. Taj ključ je našao posle deset godina traženja. Ako, i vredelo je. Ko se ne naježi od sledećeg dešavanja na sceni, verovatno je gluv kao top. Svejedno, ovo je najbolje da pustite vrlo glasno u slušalice, ako možete.

A poslednje što je Gabriel radio su neki, hm, čudni projekti. Najpre album Scratch My Back, sve redom obrade; uzvratni album I’ll Scratch Yours još uvek očekujemo… A onda, u oktobru 2011, izašao je album New Blood, kolekcija starih numera u potpuno novom aranžmanu – sa filharmonijskim orkestrom!

Fenomenalno! A ima toga još – pretražite svirku 9. novembra 2011. kod Lettermana.

A ne propustite ni da se vratite apsolutno neverovatnoj verziji ove numere sa koncerta u Milanu, gde je semplovan glas pokojnog Nusrata Fateha Ali Khana i gde računari natenane preuzimaju svirku od muzičara i završavaju formalni deo koncerta. Simbolično, taman prikladno za kodu ovog pregleda.

– * –

Srećan rođendan, čika Pero! Da nam pružaš žmarce i dalje, još mnogo godina!

$#$