Tko leti – vrijedi!
Laza je obožavao papirne avione koje bi pravio Munja. Vrlo dobro su znali ko je od njih dvojce stariji, a ko pravi bolje papirne avione. Jednokrilci, slajderi, kondori,… Munji je jedno vreme imponovalo da ga brat posmatra kao aeroinženjera-idola ili makar kao idola, ali je to ubrzo počelo da ga smara. Munja je hteo mnogo više. Munja je hteo da bude kreator aviona. Ali pre toga…
Drvo u njihovom dvorištu nije bilo dovoljno visoko. Bar je Munja tako mislio. Zato je komšijsko bilo idealno za ono što je Munja naumio. Već se nemali broj puta penjao na to drvo, pa je znao da su samo prve, najniže grane teške za penjanje; u gornjim zonama je lakše.
Kopkalo ga je, za početak, kako to avion – čak i ovaj papirni – može da leti, a da nijednom ne mahne krilima? To se svakako bolje može videti kad si gore na drvetu, kad si im bliži, tim velikim metalnim pticama, dok su gore, u vazduhu.
I… Šta bi trebalo čovek da uradi pa da i on može da poleti? Munja je čuo – od Laze, jer od koga drugog? – da postoje neki zmajevi koji lete i da postoje neke čike i tete koji jašu te zmajeve i tako lete. Munja se plašio zmajeva i mislio je da su to baš hrabre čike i tete.
A odavde, skoro pa s vrha komšijskog drveta, Munja je imao osećaj kao da leti. Znao je da to nije baš kao da stvarno leti, ali je bilo dovoljno da ga za sada zadovolji. A jednom će već naći način kako da stvarno poleti. Tako mu je na pamet pala strašno dobra ideja.