Zašto? Zašto? Zašto nam to činite? Kud se dede vaš legendarni autorski integritet, gospodine Scott? Zašto želite da upropastite svoj magnum opus?
Šuška se o pripremi nastavka filma Blade Runner. Kad sam prvi put to pročitao, mislim da sam se pljasnuo po čelu i glasno opsovao.
Kako se to nastavlja završena priča?
Jeste, bilo je milion raznih pitanja, pogotovo posle onog pomalo uvredljivog teksta u pozadini koji je, mimo želje autora filma, dodat u postprodukciji da bi, tobože, objasnio svaku scenu – što je vređalo inteligenciju svakog ko je iole upućen u žanr°. Koristeći uticaj koji je stekao tokom godina, reditelj Ridley Scott je osvetlao obraz da povrati prvobitnu ideju pravog, čestito spakovanog filma u postupku film noir (i pritom ne mislim na sliku, nego na atmosferu). Ono izdanje koje je objavljeno 1992. godine, ispravilo je neke nepravde, ali je film zapao u limb kada je ubrzo potom nestao sa bioskopskog tržišta, a kvalitet VHS izdanja bio ispod svake kritike. Tek je “konačna” verzija, audio-video remaster iz 2007, učinio pravdu ovom značajnom filmu. I tada smo mislili da je pravda pobedila: priča je završena i nemamo više zbog čega da se brinemo. Čak je i Ridley Scott najzad razrešio glavnu sumnju: jeste, Dekard je takođe replikant iz serije Nexus; štaviše, on je šesti iz one ekipe.
E, vraga.
Film Blade Runner je kulturni i filmski fenomen, delo van klišea. Čak, ne znam da se iko ikada negativno izrazio zato što film samo načelno prati ideju romana “Sanjaju li androidi električne ovce?” Phillipa K. Dicka (koji, nažalost, nije doživeo da vidi završen film). Kao žanrovska odrednica u naučnoj fantastici, taj film je lektira, primer broj jedan na spisku primera filmske distopije. A reference iz filma ostaju za sva vremena: najpre onaj kratki, ali zapanjujući monolog koji ste već videli na stranicama Suštine pasijansa, ali evo ga opet – zaslužuje to.
Veliki, veliki zalog za istoriju kinematografije.
A sad, čujem glasove da Ridley Scott hoće da napravi “šta je bilo posle”. A onda, posle toga, verovatno će hteti da ispriča i “šta je bilo pre”… E, do moga: ima li koga da ga spreči u tom nesvakidašnje blasfemičnom nastojanju?
Dobro se sećam, iako beše poodavno, da sam u jednom razgovoru sa drugim filmofilima komentarisao kako Ridley Scott ima perfektan ventil da zadovolji holivudske kanone. Elem, kao jedan od ključnih igrača u franšizi “The Alien”, može mu se da mirno radi sve drugo i da ne kvari svoja prava, važna dela. Eno, ove godine treba da se pojavi film Prometheus, preteča priče iz filma Alien (1979). Neka ga, dabogda napravio dvanaest filmova sa pričama unazad, samo da ne dira film Blade Runner, rekoh.
Nisam mogao da očekujem da će takav mag da prolupa zbog jebenog dolara. Ali izgleda da njega prati usud uspešnog autora nastavaka dobrih filmova. Gospodine Scott, zaboga: film Hannibal je dobro došao posle filma Silence of the Lambs i hvala vam na njemu, bio je dobar i uspešan, a sad dosta. Šta sad hoćete posle trideset godina od filma čiji nastavak niko nije tražio i niko pametan ne bi pokušao da napravi?
Šta ovde ima da se doda, zaboga miloga?
Ovo je bio ključni dodatak, ta tri kadra sa jednorogom, dočekali smo vezu sa onim origamijem. Sada je jasno ko šta zna. To je to. Poslednja kockica u mozaiku. Gotovo. Savršeno. Ne diraj više.
Parafraziraću rečenicu iz filma uz znak svog protesta:
It’s too bad she won’t live. Then again, who does?
It’s too bad perfect idea won’t survive. Then again, which one does?
Kao što znate, Rachael je preživela. Ideja, izgleda, neće. Besan sam zbog toga.
________
° Jedino moram da skinem kapu na jedinoj replici, koju danas pamtim tek maglovito: Dekard sedi za šankom u uličnom suši-baru i čeka da mu majstor zgotovi obrok. I čuje se rečenica: “Suši… Ne znam zašto volim da ga jedem, kad me toliko podseća na moju bivšu ženu – hladna, sirova riba na tanjiru.”
Или је прегазио сам себе, временом? Што реко Влада Дивљан, “и онда смо схватили да управо сад радимо највећу ствар у свом животу, да никад више нећемо направити ништа веће од овог”. То урадиш и укапираш пре тридесете, а онда се примакну шездесете и хтео би још једном.
И пошто нове идеје нешто слабо долазе, крене се по прашњавој полици.
Vrag će ga znati; možda ga je sustigao strah od smrti ili tako neka mentalna nelagoda. Neki đavo jeste; nemoguće da ne kapira i sam da tu više nema šta da se dodaje. Što reče ona rebus-floskula: 666 & 999 (AKA zlo i naopako).
А можда су га притисле банке и адвокати, па је добио понуду коју не може да одбије?
Ne verujem da je to. Imao je nizove veleuspešnih filmova poslednjih petnaestak godina, i to ne sam okao reditelj, nego kao izvršni producent. Saldo mu je čestito pozitivan odavno. Baci pogled na liste ispod njegovog imena na imdb: http://www.imdb.com/name/nm0000631/ – ne bi se reklo da čovek mora da radi…
Pre će biti da ga je sustigla groznica holivudskog sindroma “uložiću 300 miiona, zaradiću 450 miliona, ostaće 150 miliona viška, super”. Mogao bih da se zakunem da je posredi tako neka mentalna bljuvotina.
A onda, nemam ništa protiv da se pokaže da je Maksimus samo doživeo kliničku smrt, pa su ga oživeli udarom dresirane mazge na pravo mesto u grudi, pa da onda lepo imamo “Gladiator II”.
I daj da prelistamo spiskove omiljenih filmova koji nemaju nastavke, pa da predložimo Scottu da uradi i njih… Šta znam, recimo neko “Tačno u podne II” – tu se pojavi neki brat od onog negativca, pa nađe gde je šerif napravio farmu, pa mu se sveti i tako to… Videli smo taj scenario u “Daj Hard” (od 1,5 TB, SATA interfejs), pa što da ne, Holivud je i tako reciklaža.
Sinoć sam, posle 30 godina, ponovo odgledao “Tron”, da bih mogao da se spremno posvetim gledanju “Tron: Legacy”. Da se nisam spremao zaključio bih da je reč o samo još jednoj SF budalaštini novije produkcije. Ovako, uz osveženo pamćenje o tome koliko je original bio revolucionaran za ono doba, i ja se pitam isto što i ti: šta im je trebalo?
Poštovanje.
nećete verovati, ali muziku iz filma slušam na putu do/od posla, svakih negde, mesec dana. Pa opet pa opet. Sa sve dijalozima…
A kupio sam davno dva dvd-a koja predstavljaju neko specijalno izdanje, directors cut ili tako nešto, međutim, ovde prvi put naiđoh na to da je Dekard replikant. Srušiste mi snove… Električne snove.
Žao mi je zbog razbijanja iluzije, ali bilo je od početka nekoliko pokazatelja za to. Recimo, u drugom klipu u ovom prilogu, vidi se da je pult za note na klaviru pretrpan starim fotografijama; sindrom prenaglašenih usađenih sećanja replikanata.
A onda, taj dodati deo sa jednorogom (što ne postoji u inicijalnoj verziji), kritično je važan, jer to je san. Na kraju filma, Dekart i Rejčel izlaze iz stana i ulaze u lift; kamera je pri zemlji i nakon švenka, vidi se origami-figura jednoroga. Onaj policajac zna šta Dekard sanja…
Finale je bio prilikom predstavljanja “konačne” verzije filma 2007. godine: tada je Scott direktno odgovorio na provokativno pitanje novinara rečima: “Da, Dekard je šesti replikant”.