Month: February 2012

Fotografija dana, 10. februar 2012

Pokušavam da se setim… Ne, nisam nikad kupio ulaznicu baš toliko unapred.

Fotka minulog dana je puki dokument, ali – mišn akomplišd. Hot smile

Znate kako: kada bi mi neko na ulici, sa mikrofonom u ruci, postavio ono demagoško novinarsko pitanje “Guča ili Exit”, ja bih svakako odgovorio “Nišville”.

Fotografija dana za 10. februar 2012.

Posle dva pohoda prethodne dve godine, Jasna i ja smo došli do nedvosmislenog zaključka da nećemo čekati da saznamo listu izvođača na Nišville jazz festivalu 2012. Pazi ovako: ili će se zateći neko ime koje nam je po volji ili će biti neko ime koje ne poznajemo – da onda ćemo se odvaliti kad ih čujemo. Tako je bilo na oba prethodna Nišvila. I tako, u januaru je krenula prodaja karata po humorističkoj ceni od 2.000 dinara, koju sam, dakako, iskoristio. Pa mislim, skoro da se stidim: 2.000 dinara za četiri večeri puta četiri-pet sati svirke, koliko nam već bude po volji koje večeri. Sto dinara na sat? Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 10. februar 2012”

Ako hoćete, možete. A i ne morate

Februar 2012. godine deluje kao da ćemo ga dugo pamtiti po niskim temperaturama, snegu, vanrednoj situaciji (kao da je pa nekada i ukinuta u Srbiji?)… barem do sledeće zime.

S obzirom na to da znam da ima onih koji ne uživaju na temperaturama ispod nule i koji bi radije u kući presedeli/preležali/prespavali najhladnije godišnje doba, predlažem im dva koncerta, prema svom, isključivo egoistično svom izboru, a sve u nadi da će izbor oni stariji od mene pohvaliti, a mlađi se zainteresovati.

Potrebno je vrlo malo: dobar internet protok i par solidnih slušalica na ušima.

Nastavite sa čitanjem… “Ako hoćete, možete. A i ne morate”

Slučajevi (1): Plava sveska br. 10

Od danas, svakog popodneva ćete dobijati po jednu minijaturu iz opusa Danila Harmsa. Započećemo sa Slučajevima.

– * –

Plava sveska br. 10

Bio jedan riđi čovek, taj nije imao ni oči ni uši. Ni kosu nije imao, tako da su ga riđim zvali uslovno. Ni da govori nije mogao, jer taj ni usta nije imao.Ni nos on nije imao. Nije imao čak ni ruke ni noge.  Ni stomak taj nije imao, ni leđa nije imao, ni kičmu nije imao, ni unutrašnje organe nije imao. Ništa taj nije imao. Tako da ne znamo o kome se radi. Bolje onda da o njemu više ne govorimo.

7. januar 1937.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Nije sve kao što u prvi mah izgleda

Lep i čist dan – reče baja, sede na motorne sanke i za ovolicko izbeže katastrofu.

Lepo od njega što je pri kraju bio iskren.

Fotografija dana, 9. februar 2012

Hladno k’o na veštičjoj sisi, što bi rek’o Selindžer.

Elementarne čestice se još nisu zaustavile, pa sam iskoristio priliku da predveče prošetam do Marinka. Kad ja tamo, a ono zaleđena ključaonica u predsoblju.

Fotografija dana za 9. februar 2012.

Ej bre, pa ‘ladno mi kad samo pogledam u ovo… No mišn, so ni mišn akomplišd, ali svejedno, to je otprilike to.

Pevaj. Ne, pecaj. Ipak pevaj

“…and I don’t know why?”

Postoji televizijski serijal Fishing With John, iz 1991. godine, u kojem su u šest epizoda od po pola sata gostovali razni drugari autora Džona Lurija (John Lurie). Znate ko je dasa, jelda? Glumi, peva, svira, slika, piše i misli, ali o pecanju pojma nema. I tako, u šest epizoda peca sa onima koji znaju o pecanju još manje, na raznim lokacijama.

Na Jamajci je pecao sa Tomom Vejtsom (Tom Waits, ne dam hiperlink, ako ne znate ko je to onda vam ionako nema pomoći), koji je bio toliko razočaran i konceptom i pecanjem da navodno nije dve godine govorio sa Džonom Lurijem. Ipak, vredi pogledati kako su proveli/smorili ova dva tipa. Videćete kako Vejts gradi odnos sa ribom koja služi kao mamac, a videćete i kako upecana riba može da bude lek protiv depresije/neraspoloženja.

Zvuk nije sinhronizovan sa slikom, ali ne smeta. Ne smeta mnogo.

 

Vejts ipak bolje peva, nego što peca – razlika je mnoooogo veća nego što to čini jedno slovo.


Šta jedan lud zamrsi…

Citat dana dolazi iz usta ispod najpoznatijih brkova u ikonografiji nauke dvadesetog veka, od čiče koga bismo psovali da nije bio tako umiljat, onog ko je Nobelovu nagradu dobio Propagirao jednostavnost, a zapetljao sve što se zapetljati dalo. Istina, bio je u pravu...zbog onog što je posle dovelo do solarnih panela, a ne zbog onog svođenja modela za klađenje na konjskim trkama na sfernog konja u devetodimenzionalnom obrascu “prostor-vreme-finansije”.

 

Ne možemo rešavati svoje probleme
istim razmišljanjem koje je
do tih problema i dovelo.
Albert Ajnštajn

 

Alberte, Alberte! Znamo da te je Mileva naučila staroj srpskoj poslovici “šta jedan lud zamrsi, stotinu pametnih ne mogu odmrsiti”. Na šta je konkretno mislila kad je to rekla naglas, sad možemo da raspravljamo, mada je možda bolje da ne znamo… Ali to sad nije bitno, nego hoću da kažem: dala se ta poslovica prevesti i doslovno, a da ne izgubi ništa od svoje moći. A to da istu stvar kažeš sasvim drugim rečima tako da ispadne originalno… Trebalo je to da prepustiš političarima, to je njihov posao.

Upoznavanje sveta, godina CXXIV (3)

Časopis uokviren žutim je jedinstvena enciklopedija
najveće i najuzbudljivije avanture – života

"Katkadnik" je skoro deceniju bolovao od dečjih bolesti, da bi postao jedan od najdugovečnijih mesečnika.

U prethodna dva teksta, ovde i ovde, mogli ste da saznate kako je osnovano Društvo i da naslutite o čemu će dalje biti reči. Naravno, među svim medijskim platformama nastalim pod krovom Društva National Geographic, časopis kao zvanično glasilo se izdvaja.

Skoro čitavu deceniju od izlaska prvog broja, u oktobru 1888. godine, časopis je bio “katkadnik”, izlazeći neredovno, sa čestim promenama urednika, odnosno članova Društva koji su se sa manje ili više uspeha prihvatali vođenja magazina.

Najznačajniji trenutak za budući život časopisa dogodio se kada je Aleksander Bel zaposlio Gilberta Grovenora, svog budućeg zeta, kao prvog stalnog urednika, kojeg mnogi doživljavaju kao oca foto-žurnalizma. Grovenor (Grosvenor se piše, ali se u izgovoru ne čuje “s”, uverio sam se lično, na izvoru Smile ). Tada je i časopis stekao svoj profil po kome je i danas poznat.

O značaju i istoriji fotografije u National Geographicu nekom drugom prilikom, nadam se uskoro.

Nastaviće se…