Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre tačno dva veka rođen je najveći engleski romanopisac i Google je priredio prikladni doodle. Suština pasijansa se pridružuje obeležavanju značajnog jubileja.
Charles John Huffam Dickens je rođen 7. februara 1812. godine u Landportu u Engleskoj. Nije dočekao ni šezdesetu – umro je 1870. godine, pa njegovi hroničari jako vole da kažu da je on sa sobom odneo mnogo dela u grob.
Za ovu ujdurmu krivi su isti oni koji su bacili auto iz aviona i okačili ga na bandži. Elem, viralna reklama za tamo neki Čavrlot (ili beše Šerpolet).
Tri, četr:
Vesela neka družina. Kad bi umeli tako da odsviraju šta god požele, e to bi bio posao. Ovako, postoji osnovana sumnja da su ta četiri meseca pripreme i četiri dana snimanja bili frizirani za rezultat…
Izvinite na provokaciji…
Naime, reč je o tome da nisam mogao da se obuzdam. Ovo nema smisla, ali neka bude uteha to što sam svestan svog greha.
Što reče onaj, “mi se izvinjavamo“! A mišn, ne pitajte!… 
Zašto institucije države dozvoljavaju javašluk na tržištu? Hoće li neko najzad sprečiti lažno oglašavanje? Pa nije valjda da treba da prodamo dupe Evropskoj uniji da bi to bilo uređeno?
Ne mogu da odolim, moram da prenesem jednu prepisku sa fejZbuka koju sam video silom prilika. Reč je o firmi koja prodaje nekakve cipele na koje se današnja omladina loži. Beli kvadrat je predstavnik prodavca na fejZbuku.
Deco, deco! Navlači vas banda lopovska. Neistinito reklamiranje treba da prijavite Udruženju za zaštitu potrošača i tržišnoj inspekciji. Na stranu laganje na koje je PR sirotica naterana za platu koja je mnogo manja od cene laganja (nema veze za nju, shvatiće vremenom, daće otkaz, doći će druga). Sad je poskupelo zbog rasta kursa dolara. Posle će da poskupi zbog rasta kursa jena, a nešto kasnije zbog rasta cene nafte, kukuruza, kafe i praziluka na svetskim berzama.
Dobro pomenuh kukuruz. Znam kako bih osmislio kaznu u vidu društveno korisnog rada za takve lažove i lopove.
I tako, odgledah još jedan nastavak…
Već neko vreme mi HBO GO na svojoj naslovnoj stranici nudi da pogledam “Tron: Legacy”. Odolevao sam, brat bratu više od mesec dana, i konačno se nakanio sinoć. No, da bi utisak 
bio objektivniji, veče pre sam odgledao original, izdanje povodom dvadesetogodišnjice – ispeglano ne u smislu u kom to rade Lucas i Spielberg, gde se četkicom iz scena uklanjaju oružje i cigarete, već samo s pročišćenim zvukom i slikom prilagođenim malo boljim uređajima od VHS-a i televizora s katodnom cevi.
Utisci… Eh. Dugo sam se razmišljao da li da ih skockam u vidu posta ovde. Pokušao sam da se izmaknem sa strane i pogledam na sebe i svoj način razmišljanja. Možda sam omatorio, te ne umem objektivno da sagledam bilo šta novo, već sam uleteo u modus operandi penzionera sa Kališa i sve što znam je da sedim na klupi, trolujem na novitete i kukam kako je u moje vreme bilo bolje.
No, onda ugledah Grbin post o eventualnom nastavku “Blade Runnera” i shvatih da nisam usamljen na svojoj klupici…
Ne potcenjuj značaj umetnosti u svakodnevnom životu. Umetnost ne postoji zato da bi bila lepa i da bi učinila trenutak zabavnim: to je posao kiča. Umetnost je tu da motiviše, da pokreće sa mrtve tačke, da budi, pa i da provocira – zašto da ne. Ali ne ovako.
Ima već neko vreme kako sam negde, biće da je ovde, natrčao na ovu sliku:
Ukoliko poznajete rad Pieta Mondrijana, prepoznaćete parafrazu na ovom sendviču. Reagovao sam momentalno, ali misao se menjala ko zna koliko puta. Uglavnom, u stanju sam da rekonstruišem tok sopstvenih misli o ovoj fotki, i to na onim tačkama na kojima se misao zadržavala neko vreme…
Ne dve hiljade pereca, nego dve hiljade pataka. I nemoj da skrećeš pažnju… Ne, nisu perece i “kako ćete vi to prodati”, nego prosto – patke, izeš mi jednu.
Krenule patke na Woodstock…
Gledam ja njega, gleda on mene, gledam ja njega… Gledasmo se tako letnji dan do podne, a onda sam potegao fotoaparat…
Prilikom nedavnog ronjenja u električnu džunglu iza stola, u patetičnoj nameri da pokupim prašinu usisivačem, naleteo sam na mali šraf. Ostao je na podu posle ko zna koje operacije nad hardverom, verovatno kad sam nedavno rashodovao stari računar. I evo ga, već nekoliko dana stoji na mom stolu jer mi mrsko da potegnem 50 cm do fioke u kojoj se nalazi kesica sa šakom šrafova za hardver…
Danas nisam izlazio iz kuće, nije mi se dalo da se bavim snegom ni u kom kontekstu, pa mi pad na pamet da napravim makro sa tim komadićem. Opet sam nakupio neke silne besplatne presete na netu, pa sam hteo da se poigram njima – a tema ispade baš prigodna.
I tako, posle previše vremena provedenog u toj igri (i uz pomisao da bi trebalo da pobrišem sve presete i vratim se samostalnom podešavanju parametara Lightrooma), ispade jedna fotka koju sam jedva nekako izabrao među nekoliko kandidata:
Već su postojale distorzije boja u senkama: to lako dobijem ako koristim belo i žuto svetlo zajedno. Onda je neki preset učinio da se boje pomaknu u spektralnom krugu, a posle sam morao da malo stišam dobijeni reazultat. Uglavnom, operacija je uspela, jer sam prebrao presete i izveo scenu koja mi je po volji. Mišn akomplišd. 