Month: February 2012

Fotografija dana, 18. februar 2012

Znao sam da će doći na red kad-tad. Stajale su na stolu i čekale da me zadesi pad inspiracije.

Nedavno sam na jednom od onih tralala portala za zajebanciju zatekao fotku diskete od 3,5 inča ispod koje je pisalo: “Ama, kako ne znaš šta je to? Pa to je dugme Save!” Open-mouthed smile I zaista, kako je samo preteklo za sve ove godine otkad imamo grafičko okruženje da niko ne smisli drugačiji izgled tog dugmeta, vrag će ga znati.

Nedavno sam pokazao mom Luki disketu. Nije mogao čudom da se načudi. Pa kako, pa zašto, pa “kako to misliš tri hiljade ovog kao jedan DVD”. E vala, neka i ne znaju. Patili smo se predugo sa tim skupim i nepouzdanim medijima.

Dan se zatekao loš za mene, nisam slikao ništa usput gde sam se zaticao, pa sam zabrazdio u noć bez fotke dana. Bio je to čas da potegnem kviska: pet disketa koje stoje u kutiji na mom stolu i čekaju da od njih napravim ćasu za olovke.

Fotografija dana za 18. februar 2012.

Ama, imam blizu i kutiju osmoinčnih disketa, a takve nije videla čak većina mojih kolega sa starijim stažom od mojeg. Njih se nisam latio zato što je u kućnim uslovima teško napraviti aranžman sa tako velikim objektima. Kako god: mišn trivijal so mišn akomplišd. Nerd smile

Fundamentalna fizika

Subota veče, ponoć, a nismo odavno zabiberili ništa. Marinko me podseća.

Može li se napraviti žurka slušanjem jedne jedine numere? Da probamo:

Može, može!

Znate ko je ujka Toni, zar ne?

“Dina” – prvi pokušaj nije uspeo

Možda ste čitali magnum opus Franka Herberta. Ako ste čitali knjige, onda ste sigurno gledali Linčov film. A da li ste znali da je postojao pokušaj i pre toga?

Alejandro Jodorowsky - avangardni stvaralacDa li znate ko je Alejandro Jodorowsky? Nisam znao ni ja dok jedan drugar nije poslao link ka članku o jednom propalom projektu. Elem, ovaj Čileanac ukrajinsko-jevrejskog porekla je, koincidentno, juče proslavio svoj 83. rođendan, što je manje bitno za priču. Bitnije je to šta je lik radio u karijeri.

Ček’ malo: po pravilima španskog, ime “Alejandro Jodorowsky” se čita kao “Alehandro Hodorovski”, je l’ tako? Tako je, to smo utvrdili, idemo dalje. Ne, neidemo dalje: čujem u dokumentarcima (koje ćete videti kasnije) da su ga Ameri amerikanizovali i kažu “Džodorovski”. E, pa ja neću da ga zovem tako.

Dakle, Hodorovski je čovek plodne, ali čudne umetničke karijere: reditelj avangardnih filmova, scenarista i pisac, glumac, crtač stripova i slikar, spiritualni guru i šta sve još nije postigao. U umetničkim krugovima je poznat po nekim čudnim filmovima o kojima ne znam ništa, pa ću vas prepustiti Vikipediji i drugim izvorima da istražite dalje sami.

Skoncentrisaću se na konkretnu informaciju koja je i privukla moju pažnju na ovog čoveka: trenutno je u produkciji autobiografski dokumentarni film o životu i radu Hodorovskog. Važan deo te priče će, navodno, činiti i epizoda o neuspeloj produkciji filma “Dina”, po kapitalnom delu Franka Herberta. Evo isečka iz dokumentarca koji još nije objavljen.

Bila je 1974, doba procvata stvaralaštva ideja. Bile su to godine kad je, kao retko kad, došlo do uspešnih susreta između ideja i novca. Pravo na filmsku ekranizaciju “Dine” je bilo otkupljeno – i svašta je bilo moguće.

Nastavite sa čitanjem… ““Dina” – prvi pokušaj nije uspeo”

Slučajevi (9): Škrinja

U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi…

– * –

Škrinja

Čovek tankog vrata uđe u škrinju, zatvori za sobom poklopac i poče da se guši.

– Eto – kaže, gušeći se, čovek tankog vrata – gušim se u škrinji zato što mi je tanak vrat. Poklopac od škrinje je zatvoren i ne propušta vazduh. Ja ću se gušiti, ali poklopac od škrinje, svejedno, neću otvoriti. Postepeno ću umirati. Videću borbu života i smrti. Doći će do neprirodne borbe, s jednakim šansama, zato što je prirodno da pobeđuje smrt, a život će se, osuđen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do poslednjeg trenutka, ne gubeći uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi: radi toga, potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac od škrinje. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se, eto, užasno oseća na naftalin. Ako pobedi život, stvari ću u škrinji zasuti krdžom… Eto, počelo je: ne mogu više da dišem. Nastradaću, to je jasno! Nema mi više spasa. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. Gušim se!…

A šta je sad pa ovo? Zašto pevam? Izgleda da me boli vrat... Ali, gde je škrinja?...

Au! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo šta. Nešto sam video ili sam nešto čuo!

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (9): Škrinja”

Prilika za ispravku

Oduvek sam se pitao koji đavo fali onima što sebe reklamiraju isključivo tako što ofiraju druge, poput one IT kompanije. Međutim, kad je reč o Pepsiju, sve im je oprošteno. Od nekoliko reklama koje pamtim, ova je definitivno najbolja.

A tek varijacija – ovog puta bez eksplicitnog poređenja sa kokakolom, osim  kad je utvrđeno da nema pepsija – i zašto.

Međutim, ova je ipak po ideji ispred svih.

Nemojte misliti da to znači da volim da pijem to đubre.

(Tnx Jelica via FB)

Fotografija dana, 17. februar 2012

…A ponekad vas opčini samo boja. Oblik tada nema nikakvu važnost.

U poseti kumovima, ne može da prođe bez neke večerice. A posle pite s mesom, nešto što nismo davno jeli, kao da ne živimo u Banatu, Bože me prosti: gibanica s makom. I šta da vam kažem, bio sam već umoran, dobro sit i inače se ne bih više laćao hrane. Ali gibanica…

I reče moj kum Željko: “E, sad da probaš ono vino od višnje!”

Pa kakvo sad vino od višnje, đavoli te odneli, ne mogu više… Ali, dobro de, daj da probam kad je već prilika. Zna Željko za potrkanjsku Višnjicu, najlepše vino od višnje na planeti Zemlji, ponekad se u našoj kući zatekne poneko vino od Jovića iz Potrkanja. Ovo je od nekog tipa, nisam skontao ko je taj. Ajd’ s prsta, tek da probam.

Fotografija dana za 17. februar 2012.

Prelepa boja, miris tačan. Preslatko i pretanko, ukus ne ostaje u ustima jer šećer prevlada. Uglavnom, dobro da mi je usuto malo. Neću se više truditi da probam to; gibanicu sam škropio, da izvinete na psovci, gaziranom mineralnom vodom.

A tu boju sam ipak morao da ovekovečim. I uspeo sam zahvaljujući podmetanju i prelamanju belog dela salvete pored čaše. Mišn akomplišd. Martini glass

Slučajevi (8): Stolar Kušakov

Koliko flastera čoveku treba da bi kupio tutkalo? I šta onda biva?

– * –

Stolar Kušakov

Bio jednom neki stolar. Zvao se Kušakov.

Jednoga dana, izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma klizavo.

Stolar pređe nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije čelo.

– Eh! – reče stolar, ustade, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo.

Ali, čim izađe na ulicu i napravi nekoliko koraka, opet se okliznu, pade i razbi nos.

– Fuj! – reče stolar, pođe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos.

Vi tako često padate i razbijate se da vam savetujem da kupite nekoliko rolni flastera.

Potom opet izađe na ulicu, opet se oklizne, pade i razbije obraz.

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (8): Stolar Kušakov”

Poslat na lomaču zbog nauke

Na današnji dan pre ne tako mnogo vekova, pala je najpoznatija žrtva napretka u istoriji Inkvizicije…

Giordano Bruno (1548 - 1600)Giordano Bruno je rođen kao Filippo Bruno 1548. godine u okolini Napulja. Školovan među Augustincima, kao junoša se priklonio Dominikanskom redu, gde se i zamonašio u 24. godini života. U to vreme, pročula se njegova veština pamćenja. Reč je o tome da je razvio specifičnu mnemoničku tehniku koja mu je omogućavala da upamti veliku količinu zapisanog teksta. To ga je čak dovelo pred papu Pija V pred kojim je demonstrirao to znanje.

No, Bruno je imao peh razmišljanja svojom glavom, što je u 16. veku bilo možda čak i opasnije nego u vreme socijalizma. Odmetnuo se iz monaškog života posle jedanaest godina, a nakon što je već počeo da luta i prihvata ideje koje nisu išle pod kapu katoličke crkve. Prvi put je uzet na zub kada je uhvaćen sa nekim prepisima radova Erazma Roterdamskog, koji je bio anatemisan od strane crkve. Poricao je dogme, smatrajući da su religija i filozofija nespojive (ajdeee!). Smatra se autorom panteističke ideje da se sve sastoji od večne supstance, što dalje znači da su bog i priroda jedno te isto.

E, sad tu idu neka objašnjenja tih filozofskih antisholastičkih principa koja zvuče kao da ih je Edvard Kardelj diktirao Stanetu Dolancu kad su obojica bili mrtvi pijani, pa ne umem da raščivijam, a neću tek tako da prepisujem.

Nastavite sa čitanjem… “Poslat na lomaču zbog nauke”