Zaboravili ste, a? Ja nisam. Štaviše, umalo nisam odustao od pokušaja.
Ovo je teško da se objasni, ali pokušaću.
Najpre, zašto ovako kasno? Februarski National Geographic je izašao pre 24 dana. Ima li to smisla? Upravo to sam pitao danas Igora u jednoj prepisci. On mi je rekao ključnu stvar: “važi celog meseca, zar ne?”. I duže, prijatelju. I duže. Ja svoju kolekciju National Geographica smatram vrednim blagom.
A onda: baš to što National Geographic smatram blagom – nisam više pretplatnik. Posle pet punih godina. Kapitulirao sam pred poštarima koji rade šta hoće sa mojim primercima časopisa. Ne bi mi bilo pravo ni da sam dobijao te brojeve besplatno, a kamoli što sam ih plaćao. Živeo sam u iluziji da mogu da živim u koliko-toliko uređenoj zemlji i da pretplatom na časopis kupujem udobnost koja mi civilizacijski pripada. Međutim, poštu u ovoj zemlji raznose osobe čiji broj cipela je očigledno veći od njihovog koeficijenta inteligencije. Njihovi nadređeni, i to na nekoliko nivoa u lokalnoj podružnici Pošta Srbije, mrtvi ‘ladni izjavljuju da im ne mogu ništa. Time ispada da im ja mogu nešto; a pošto se plašim zatvora u slučaju da zaista nešto i preduzmem, to sam odlučio da je pametnije da od sada forsiram kioske.
To, dakako, nije izgovor za tronedeljno kašnjenje u prelistavanju aktuelnog broja.
Poenta je u tome, priznajem, što nisam pročitao aktuelni broj. Dobro, dešavalo se da na blogu prelistam broj u kome nisam pročitao sve članke; ali nije bilo da nisam pročitao baš nijedan. I nema druge: ove večeri paralelno čitam aktuelni broj i pišem ovaj prilog. Zbog toga, ovog puta će izostati uobičajeno slušanje moje omiljene radio stanice. Večeras mi je po volji tišina.
– * –
Naslovna stranica – Idealna naslovna stranica časopisa je, što ono kažu, mamac. Ako ovo nije mamac, onda ne znam šta jeste: vidimo profilni portret devojke koji neko drži u zaštitnim rukavicama, što znači da je posredi neko jedinstveno i veoma vredno delo. Izgubljeni Leonardo? Molim?…
Forum – Četiri pisma čitalaca, reakcije na teme pročitane u prošlom broju. Privlači mi pažnju rečenica iz prvog pisma, reakcija na prilog “Ledena patrola” iz prošlog broja:
Zamišljam to telo sa 13 glava, i prisećam se kada sa, u “ljudskom okruženju” naišla na tako dobro “istreniranu” skupinu. Možda u zabavištu, ali toga se baš i ne sećam. I pitam se, kako tako brzo zaboravimo da funkcionišemo kao grupa…
Prizori – Tri velike fotografije. Znam, ne može se vrhunska fotografija meriti na kilo i ne znam kako bih to mogao da premerim kad, kako i zašto je bolje da bude više fotografija, ali ja sam nezajažljiv. Tri fotografije su minimum koji želim; a preko toga je već naporno. Stado ovaca u snimku iz vazduha, u neverovatno škrtom okruženju Avganistana; kako je život uopšte moguć u toj kamenitoj pustinji, pokušavam da shvatim. Dve dugokose devojke u surovom okruženju Pamira, u Tadžikistanu: suprostavljene lepote koje govore o životu drugačijem od onog na koji smo navikli u evropskom modelu života u gradovima. I fotka koja će vam izmamiti osmeh, ako ne i divljenje zbog uspešno uhvaćenog nesvakidašnjeg kadra: poljski miš stoji na dva klasa još zelenog žita negde u Alzasu.
Vaša fotografija – Što bismo rekli figurativno: izuvanje! Evo zbog kakvih fotografija postoji ova rubrika! Čitateljka nam poklanja fotku domoroca ostrva Java koji se mrtav ‘ladan, u gumenim čizmama, šeta po unutrašnjoj kosini kratera aktivnog vulkana. A tamo je u nameri da prikupi cveće koje nije stiglo do grotla kad su ga turisti bacili kao ponudu vulkanu (petparačka parafraza paganskog običaja). Ovaj će da preproda pokupljeno cveće i tako zaradi neku crkavicu za sebe i porodicu.
Danas: kratki članci – Ovog puta, tri kratka članka u ovoj rubrici. Najpre čitamo o muci prirodnjačkih muzeja Evrope: kradljivci nosorogovih rogova su se navadili da kradu i preparirane glave sa zidova. Mnogi muzeji nisu imali kud, te su postavili gipsane replike, jasno obeležavajući o čemu je reč da bi smanjili iskušenje lopova… Pokraj jednog jezera u Koloradu, otkrivena je neobično velika količina fosila mastodonta. Iznesene su pretpostavke o razlozima za tako veliki broj smrti velikih životinja na jednom mestu… A bumbar, to čudo letačke tehnike, i pčele, simbol vrednog rada, pokazuju znakove sposobnosti rešavanja zadataka linearnog programiranja (ili, popularno, problema “putanje trgovačkog putnika”); optimizacijom putanje od cveta do cveta, pčela štedi energiju. A postoje i razlozi zašto bi ta “bumbarova matematika” bila zanimljiva čoveku.
Sutra: velika ideja – Samo dva članka, ali vredna… Svetleće mače! Doslovno! A kakve to veze ima sa upornim pokušajima lečenja side, saznaćete u ovom članku… A ovog leta nas očekuje do sada najspektakularnije sletanje na Mars. Scenario je tehnički veoma složen. razlog tome je što je na Mars upućeno do sada najveće vozilo: rover Curiosity je teži od jedne tone i velik kao džip, a ključ njegovog sletanja je tzv. nebeska dizalica. Ima šta da se priča o ovoj misiji na Marsu, izvesno najznačajnijoj do sada, pa me raduje obeležje “nastaviće se”.
– * –
Po običaju, ludilo u središnjem delu časopisa.
Plod ukrštanja i selekcije – Jeste li se ikad zapitali otkud toliko rasa pasa? Verovatno vam je jasno da u poslu dostizanja novih rasa ima sve manje slučajnosti, a sve više nauke. Međutim, tek nedavno je došlo do proboja na polju selekcije pasa; neka saznanja iz te oblasti bi mogla da posluže čak i kao predložak za rešavanje nekih komplikovanih ljudskih naslednih bolesti… Kao poseban biser u ovom članku, inače veoma bogato ilustrovanom, izdvajam antrfile o mešancu – kako mi volimo da kažemo, “avlijaneru” – genetski prirodno selekcionisanom psu u milion divljih varijacija.
Tajanstvena dama – Priča je u osnovi jednostavna, ali baš to je čini skoro neverovatnom. Na osnovu brojnih indicija koje navode na takav zaključak, stručnjaci pokušavaju da dokuče da li je neobični portret devojke delo Leonarda da Vinčija. Martin Kemp, profesor istorije umetnosti na univerzitetu u Oksfordu i osvedočeni stručnjak za opus Leondarda da Vinčija, smatra da ima dovoljno dokaza za nepobitnu tvrdnju da to jeste njegovo delo.
Zatišje pred talas – Evo, u martu će godina od katastrofalnog zemljotresa praćenog cunamijem u Japanu. A svi se vrlo dobro sećamo cunamija iz decembra 2004. U večitom pitanju gde i kad će udariti sledeći cunami, svi gledamo u Japan, zemlju koja je najdalje otišla u kapacitetu pripreme za sledeći zemljotrese i cunami: Japanci znaju da pravo pitanje glasi “kad će”, a ne “da li će”. Broj pouka od prošlogodišnje katastrofe je veoma velik. Tekst ovog članka je izuzetan, a fotografije će vas ostaviti bez daha.
Nova prestonica – Jeste li čuli za grad Astana? To je nova prestonica Kazahstana, zemlje koja se pretvara u raj na zemlji po formuli nalik onoj iz Dubaija. Međutim, poletna ekstravagancija kojom se taj grad razvija nema presedana. Pravo pitanje na koje članak o Astani pokušava da odgovori glasi: da li je baš sve tako kakvim se prikazuje?
Poslednji pećinski ljudi – Ovaj članak veoma tera na razmišljanje o tome koliko smo zaista civilizovani i da li smo zaboravili na to da toleranciju moramo pokazati prema svakome, a ne samo prema sličnima sebi. Jedno od poslednjih zaista izolovanih plemena ljudi koje kriju šume i pećine Papue Nove Gvineje upućuje potresnu poruku velikom svetu u pokušaju da skrene pažnju na to da će prihvatiti promene uz sasvim malu cenu koja im osigurava opstanak. Narod Meakambuti će verovatno postati kolateralna žrtva gospodina Dolara. Može li celi narod preko noći da promeni način života?
– * –
Pri kraju, zna se, još nekoliko rubrika.
Vaš foto-arhiv – Zanimljiva fotografija sa planine Radan, iz 1978. godine, gde je narod okupljen u dolini Đavolje varoši kada je probijen put. Eh… Onaj deo planine Radan gde smo i Vladan i ja polupali kartere na svojim automobilima 33 godine kasnije ima probijenu bogazu, što nismo znali kad smo krenuli od uzbrdne nizbrdice ka Đavoljoj varoši…
Pogled u prošlost – Na fotki iz 1958. godine vidimo tehničko rešenje za sprečavanje borbe olinjalih psećih dalaka sa zadnjeg sedišta auta. Ovaj vlasnik dva poentera je napravio otvore na haubi gepeka kako bi psi mogli da zaviruju napolje i tako lakše prebrode put.
Završna reč – Igor Rill, glavni urednik srpskog izdanja National Geographica, u završnoj reči ovog broja ne krije svoju fascinaciju likom i delom Leondarda da Vinčija. A i zašto bi: ja nisam ništa manje zainteresovan za velikog genija renesanse. Podseća nas urednik i na to da je slikarski opus, zapravo, relativno skromno delovanje u Leonardovom sveukupnom stvaralačkom radu. A u podsećanju na svu banalnost kojoj smo skloni u pokušaju da svemu udarimo etiketu sa brojkom, Igor pominje Vitruvijevog čoveka, čuvenu šemu proporcija ljudskog tela, koja postoji na varijacijama novčića od jednog evra. A to me baš podsetilo da ima već neko vreme kako sam probao da navedem Igora da za Suštinu pasijansa napiše reč o Vitruvijevom čoveku. Pa ono, kao, baš bih mogao jednom i da mu ponovim tu molbu…
– * –
Oduzimam sebi pravo na završnu reč prelistavanja. Vratiću je kad budem opet počeo da prelistavam aktuelni broj onda kad je tome vreme.
Do sledećeg broja.
$#$
Komentari su onemogućeni.