Ne potcenjuj značaj umetnosti u svakodnevnom životu. Umetnost ne postoji zato da bi bila lepa i da bi učinila trenutak zabavnim: to je posao kiča. Umetnost je tu da motiviše, da pokreće sa mrtve tačke, da budi, pa i da provocira – zašto da ne. Ali ne ovako.
Ima već neko vreme kako sam negde, biće da je ovde, natrčao na ovu sliku:
Ukoliko poznajete rad Pieta Mondrijana, prepoznaćete parafrazu na ovom sendviču. Reagovao sam momentalno, ali misao se menjala ko zna koliko puta. Uglavnom, u stanju sam da rekonstruišem tok sopstvenih misli o ovoj fotki, i to na onim tačkama na kojima se misao zadržavala neko vreme…
Najpre me je uhvatio “ha ha” talas. To je isti onaj talas u toku kojeg razne zamlate koje imaju internet vezu na radnom mestu pokušavaju da izigravaju zauzetost, pa onda provedu bar pola sata šaljući sadržaj svima iz svog spiska kontakata, sve o trošku poslodavca. Jedina razlika je u tome što ja ne šaljem fotku svima e-poštom, nego je uštekam na disk, u folder za biranje ilustracija za priloge na Suštini pasijansa (i to bez navođenja izvora, na zgražavanje onih mudrosera koji još nisu primetili da 90% Interneta čini reciklaža, 9% njihov stručni larpuralizam, a 1% autorski sadržaji).
Posle “ha-ha” talasa, uhvatio me je negativistički talas. Kič! – povikao sam, možda i glasno, i samo me je ideja o mogućoj upotrebi slike uz neku glupost na utovaru nedeljom sprečila da je ne izbrišem. Ovo je gore od one Mona Lize odštampane na peškiru, mislio sam, zaboga – ovo je jelo kao parafraza jednog od najprovokativnijih umetničkih dela dvadesetog veka…
A onda me je stiglo.
Samo mi je palo na pamet: šta bi rekao Mondrijan na ovo? Da li bi bio besan? Ne verujem: on je svoje rekao prvi, iskoristio je ideju koju niko nije mogao ni da zamisli, da posle niko ni da je razume – bar ne na prvu loptu. Svi koji posle dolaze uobičajeno bivaju predmet ignorisanja umetnika. Kada umetnik izbaci suvišne linije iz slike, a onda redom izbaci nijanse, senke, perspektivu i najzad oblik, onda ostaje ono što vidimo. Mondrijan verovatno nije mario za to šta ko može da vrati u sliku nakon što je on oduzeo: ponuđen k’o počašćen, glasi najkraći siže tog odnosa. Možete parafrazirati neko delo van konteksta u kome je ono nastalo, ali tako nećete preneti ni poruku. I nije bitno da li je sadržaj pre bio na slici, a posle na peškiru za plažu, majici, sendviču ili prikolici kamiona: može da bude i na platnu, fotografiji, zidu, opet se ništa neće utvrditi.
Zato neću više pokušavati da tumačim tu sliku ni kao duhovito delo (pa taman ta duhovitost bila prostačka) niti kao ogledalo kiča. To je fotka sa sendvičem čiji sadržaj pomalo liči na delo kontroverznog umetnika. Ni manje, ni više. I to je sve.
(Via)