Zimski dan bez snega

Nekih stvari ima što ne govore se svima…

Kako kome, al’ meni su prijali studeni zimski dani. Grejanje u kući fino (nisam ja kriv što mi je gajba blizu toplane), grejanje na poslu pristojno, auto na sigurnom¹, odeća dovoljno topla, a ni prevoz baš nije bio toliko loš.

Mada, ruku na srce, prevoz je mogao da bude i bolji. Pogotovo prvih dana silnih snežnih padavina. Al’ s druge strane, na to što sam zbog lošeg prevoza dnevno pešačio 4-5 kilometara po slabo očišćenim neočišćenim trotoarima i pešačkim stazama gledam kao na prinudni sistem za postizanje i održavanje dobre kondiciju.

I psiha ljudi je drugačija. Na bolje, koliko mogu da uočim. Sa komšilukom i rodbinom sam se više družio nego svih onih dana oko Nove godine. Valjda nam je svima toplije kad smo (češće) skupa.

No, dođoše topliji dani. Ne baš onako topli (još im nije red), ali svakako dovoljno topli da se više ne nose dugačke hlačice ispod farmerki. S toplijim danima odmah se ukazala i beogradska prljavština, nekvalitetni gradski putevi, kao i još neke nelepe stvari o kojima ne bih u ovom (lepom?) prilogu.

I tako… Stojim, čekam bus. Malo sam se udaljio od ivice trotoara, jer vozači često ne obilaze ulične bazene. I odu misli na otavu, lutaju, pa se vrate, te padnu svakakve ideje na pamet, pa se prenem uz zaključak “E, ovo bi bilo idealno za ‘Suštinu pasijansa'”.

Tu ima jedan problem! Studen je velika, a touch screen mobilnog slabo reaguje na “obučene” prste. Stoga odustanem od zapisivanja i baš svaki put pomislim “Ma, ovo je toliko dobra ideja, da ću je sigurno zapamtiti do kuće”.

Do kuće se ispostavi da ideja ipak nije bila toliko dobra da bi ostala zapamćena. Tek prekosutra se setim da sam o nečemu i razmišljao, ali nikad više i o čemu sam razmišljao.

Ili to godine čine svoje. Ma da nije to onaj nepoznati Nemac…

__
¹ O tome kako sam auto smestio na sigurno ću pisati prvom narednom zgodnom prilikom.