Moralo je i to jednom da se desi. Zapravo, nije moralo, nego je bio red. Da se desi. Već jednom. Najzad.
Bili smo na promociji knjige o likovnom radu našeg prijatelja Brace (ili Braca, nominativ Braco, pa nas je moderatorka masirala genitivom tog imena koji niko nikad nije koristio; ko li joj dade da zimuje na Zlatiboru i druži se a domorocima, da mi je znati). I tamo sam mlatio neke sasvim reporterske i nezanimljive fotke, znao sam odmah da tu nema ničega za fotku dana. Produžili smo šetnju trgom, valja mi malo više kretanja.
I onda se zalomila jedna scena. U jednom izlogu koji je noću osvetljen plavim svetlom, nalazi se drvena bista dvoje egzotičnih ljudi. Naslonio sam aparat na izlog da bih mogao da uslikam dugu ekspoziciju, krenuo da lagano izdišem da bih smirio pokret i odapeo jednu.
Kad sam video šta sam dobio, obećao sam sebi da neće biti nikakve obrade. Čak ni one koja bi se podrazumevala, poput malčice pojačanog kontrasta. Fotka koju ovde vidite je obrađena samo za toliko što je konvertovana iz RAW formata i pritom smanjena na 640×480 i dodat je potpis. I to je sve.
Mišn akomplišd. 
