Baš volim kad zamislim nešto, pa ispadne baš tako, iako do sada nisam ni pokušavao slično.
Fotografisanje u pozorištu je kategorija za one koji imaju fotoaparate. Mislim – prave fotoaparate, ISO 800 bez zrnca šuma i tako to. Ja se samo ponekad usudim da koristim ISO 200 ali samo ako ne lovim detalje i ako može da se priča o prihvatljivom šumu – a i tada tek naslućujem šta uspeva, a šta ne.
Imam iskustva u slikanju scene; probao sam sve i svašta sa ograničenom opremom; nalazio sam rešenja kad to nije bilo tako lako. Poslednje što sam radio i učio ponešto usput beše Jazz & Blues festival u Kikindi prošlog novembra (ovde, ovde, ovde i ovde). A u nedelju uveče smo pohodili isti prostor, sala pozorišta u Kikindi, gde je nastupio beogradski plesački ansambl Celtic Rhythm, specijalisti za irski ples.
Zbog stotinu peripetija, nismo nabavili ulaznice na vreme, pa smo uhvatili mesta na početku trećeg reda – nije strašno, ali nije ni bogzna šta. Poneo sam fotoaparat na koncert sa namerom da uhvatim pokret igrača u koliko-toliko stabilnom ambijentu. Problem je u tome što i sa ISO 200 moram da izdržim 0,1-0,3 sekunde da slikam iz ruke – što se ni teoretski ne radi kad nemaš na raspolaganju stabilizaciju slike – a ja je nemam.
Uspeo sam.
Kad gledam šta sam sve uhvatio u tih dvadesetak ekspozicija, koliko sam ih napravio, mogu reći da sam izveo mission impossible, a kamoli da sam ostvario nameru. Ova ekspozicija je trajala 1/6 sekunde (u prevodu 0,1666) i izveo sam je iz ruke. Stabilnost sam postigao oslanjajući aparat na lice (radio sam kroz tražilo) dok sam sedeo stabilno. I dobio sam tačno ono čemu sam se nadao: igrače u akciji i dovoljno mirnu ruku. Mišn akomplišd. 
