Pohvala Valexu
Upravo se vratih iz parka. Deca se razmilela, mi matori izigravamo merkate, izvijamo vratove prateći, ljubomorno u mom slučaju, izmotancije ljudi oslobođenih sprega društvene korektnosti.
Jedan dečak sa naočarima, u stalnim pokušajima da umakne babi koja uporno brine o fekalijama, mota se oko drveta sa prašinom, lokalne varijante Monce. “Hm, nešto tražiš, dečko?”, pitam. “Ja se zovem Vlada”, odgovori on, nekako gorko.
Pomislio sam da mu kažem “Umeš li da jašeš konja?” ili “Tebi se, rekao bih, dopadaju princeze?” ili čak “Pa… Šegrt bi mi dobro došao“.
Ali nisam. Rekao sam “Izvini, Vlado. Reci, šta tražiš, ako mogu da pomognem”.