Enciklopedija Britanika – nikad više na papiru

Bilo je pitanje dana kad će ovakva informacija osvanuti.

Encyclopædia Britannica je parametar u bibliografskoj istoriji. Prvi put je publikovana u intervalu 1768-1771. kao trotomno izdanje. Već u četvrtom izdanju (1801-1809), narasla je do dvadeset tomova, da bi izdanje iz 2010 izašlo u 32 toma. Počev od 1933. godine, usvojen je princip konstantne revizije – proces u kome se svaka objavljena informacija podvrgava proveri, osvežavanju i korekcijama. Autori članaka za Enciklopediju Britaniku su ugledni stručnjaci u svojim oblastima, a od početka je uveden princip da za to pisanje nema novčane nadoknade: ugled institucije je takav da moralni honorar biva dovoljan.

Prekjuče, 13. marta 2012, New York Times je objavio je ono što smo mogli da naslutimo kao mogući ishod digitalizacije i okrenutosti Internetu: 15. izdanje Enciklopedije Britanike iz 2010. je poslednje koje je odštampano. Enciklopedija se seli u virtuelni svet, po godišnjoj pretplati od 70 dolara. Delimični sadržaji će ostati besplatni, kao što su i sad. Hoće li se online korisnička baza povećati sa sadašnjih pola miliona na više, nakon što postane jasno da je to jedini mogući ishod, ostaje da vidimo.

Pokušaj primamljivanja publike u kibersvet traje već duže vremena: multimedija je učinila enciklopedijse sadržaje posebno atraktivnim. Međutim, diskutabilno je da li će iko poželeti da plaća za ono što načelno treba da postane besplatno. Poređenje sa Vikipedijom, ma koliko bilo nezgodno, ne može da se izbegne: princip besplatnog znanja je prvo načelo tog resursa; mnogojezičnost je drugi princip, što Enciklopedija Britanika ne nudi (bar zasad; videćemo ubuduće). Pitanje poređenja vrhunske akademske autorske baze sa gerila-autorstvom na Vikipediji deluje pomalo degutantno, zar ne? Međutim, jedno istraživanje sprovedeno još 2005. godine u časopisu Nature nad 42 ključna članka pokazuje da Vikipedija ima prosečno četiri greške po članku, a enciklopedija Britanika tri.

Ključno pitanje glasi: može li Vikipedija da nadvlada i da postane akademski relevantan izvor? Ona to sada nije – za razliku od Britanike, koja koristi akademsku reputaciju preko 4400 dosadašnjih autora kao obrazac ozbiljnosti. Ali, vremena se menjaju, a gerila-enciklopedistika se polira svakodnevno i uz pomoć ogromne populacije onih koji doprinose kvalitetu i kvantitetu.

Kako bilo, šezdeset kilograma najkvalitetnije odšampanih i povezanih knjiga nije više lako prodati; ljudi više nisu hteli da prihvate ni plaćanje na 24 rate… Samo osam hiljada garnitura poslednjeg izdanja je prodato, a četiri hiljade je preteklo i čučaće u skladištu dok ne budu kupljene…

Pomalo mi je i žao, moram priznati, mada verujem da je strateška odluka izdavača bila dobro promišljena. Da citiram reč sa sajta: ova odluka ne govori o prošlosti, nego o budućnosti Enciklopedije Britanike.

Nego. baš sam se setio… Ima jedno pet godina, možda i više, gledam na televiziji, u nekoj biblioteci – ako to baš nije bila biblioteka grada Beograda – neka gospođa objašnjava deci šta je to Enciklopedija Britanika. I pokazuje im kako su te knjige odštampane na vrlo specijalnom papiru zbog kojeg je izdanje vrlo skupo. A onda, taman dok sam se pitao kakav je to specijalni papir, žena uhvati otvorenu knjigu za jedan podignut list, gužvajući ga dvema šakama, i podiže tako celu knjigu, pa je još cimnula par puta dok je knjiga bila u vazduhu. A onda je spustila knjigu i ispustila list.

Na snimku se nije moglo videti da li je papir zgužvan. O nekom tragu oštećenja nije bilo ni govora. A povez – gde otvoriš knjigu, tu ostane otvorena.

Hm… Otvorena knjiga. Te dve reči će se uskoro pretvoriti u anahroničnu verbalnu figuru. Ali, tako je to.

P.S. Čisto zabave radi, pogledajte jednu reklamu i njenu parodiju…

(Via)