Pažljivo gledaj oko sebe i pronaći ćeš scenu vrednu slikanja.
Ovo pravilo sam pročitao negde i nalazim da nije bogzna koliko teško za praćenje. Jer zaista je tako: uz malo mašte i razumevanja linija, uglova, boja, senki, dubine scene, verovatno svaki ugao životnog prostora može da posluži kao scena.
Palo mi je to i napamet rano večeras, dok je Jasna skupljala veš sa one sobne platforme za sušenje, kako se to već zove. Nisam odoleo, smetao sam joj pet minuta. A posle se igrao linijama, uglovima, bojama, senkama, dubinom scene… Ništa veliko niti bitno, ali uživao sam u toj minijaturi. A ni rezultatom nisam nezadovoljan.
Prilika se desi uvek. Ispred nosa, tako reći. U to ime, mišn akomplišd. 
Beleške radi, neka ostane zapisana još jedna reč na ovu temu.
Suludo: sesiju sam indukovao ni iz čega, rezultat je ispao skoro-kao-da-je-planiran, ali to nije važno; sama fotka je nebitna. I sad, iz ovog rezultata, imam deset ideja šta bih još mogao da uradim od ove fotke ili u nekim sledećim sesijama. Obuzima me pomisao da ovo ne valja, da sam mogao da mislim o onom, da sam mogao da se pomerim ovako ili onako, da sam mogao da probam još i to… A onda i dalje: da bi ovakav pristup mogao da se pretvori u celu seriju. Na primer: fotografisanje sadržaja fioke u kojoj uvek vlada nered – svako ima takvu fioku u kući. Ili drugo: da koristim ručno fokusiranje da bih naglasio nešto što kompozicijom nije u prvom planu, ali nametanjem oštrine jeste. Ili treće… Četvrto, peto… Te ideje me neće napustiti i realizovaću ih kad-tad, sa namerom da se dovedem do tačke da mogu bez napora i u potpunosti da napravim fotografiju koju sam zamislio. To je ideal, zar ne?
A da ponovim: sve je počelo rano večeras, kad nisam imao ideju šta da slikam. Na drugoj strani večeri, dosta iza ponoći, sedim i čudim se kako je malo potrebno da bi se uhvatio konac inspiracije.