One incidentalne, neplanirane fotke ponekad ispadnu zanimljivije nego dugo planirani kadrovi…
Read my lips: nikada i nigde nemoj da budeš bez fotoaparata. Sad, tu ima muka: ako ti je osnovni aparat velik, a nemaš neku džepnu spravu, onda je to neudobno i kabasto. Moj G6 nije ni previše velik ni osobito težak, pa je s njim opet nezgodno jer je debeljuškastog profila. Postoje sjajni mali fotoaparati za džep košulje (moj lični favorit je Canon Ixus, mada su i ovi mali Sony aparati spremni čuda da prave). Njihov oblik je takav da ih je lako uvek nositi u džepu i njavrkaću za jednim takvim dok god ne budem u stanju da ga priuštim. Druga opcija bi bila da kupim telefon koji ima pristojan fotoaparat, ali čujem da za to treba dati velike pare (u mom svetu, sve preko 40-50 € za telefon je akt čiste gluposti – a pre dve i po godine sam bio jako glup). Nešto mi govori da ništa od toga neće biti baš tako uskoro, ali bar su snovi besplatni. 
Šetnja nije bila šetnja, nego vožnja, a dok sam čekao Jasnu da dođe, u pogled mi je upala scena u retrovizoru. Mogu li ja to sada i ovde da uhvatim, zapitah se i dadoh u mali eksperiment… I već je peta ekspozicija bila ona prava. Sledećih pet su bile varijacije i eksperimenti, ali znao sam kad se prava desila. Evo je, posle nevelike obrade:
Malo sam se igrao novom opcijom za selektivni pomak balansa belog u zonama i, očigledno, sa promenom zasićenja realnog sveta u korist onog u svetu ogledala. Mišn not set, so mišn not akomplišd. 
Ali da je bilo mak na konac, ne bih morao da se potrudim previše pre nego što bih dosegao onu baš pravu. 
Jednom ću ovo pokušati sa ISO 1600… 