Happy Birthday, Mr Gilmour

Danas mu je 66. Izgleda, kreće se i ponaša kao pravi gospodin iz prostog razloga što je pravi gospodin. Pritom je sjajan roker i veliki poštovalac muzike.

David Jon Gilmour je rođen 6. marta 1946. godine u Kembridžu, gde se družio sa nekim zanimljivim likovima u srednjoj školi. Mlađahnog i umetnički nadarenog druga po imenu Roger Barrett (koga su svi znali po nadimku Syd) je naučio da svira gitaru. To je kasnije, kada je Sidu crkao I/O port, pomoglo zajedničkim poznanicima iz srednje škole da ga pozovu da prikrpi nastalu rupu u bendu koji je posle prvog albuma imao gomilu ugovorenih obaveza i međunarodnu karijeru u perspektivi.

Ime tog benda je bilo Pink Floyd.

A šta se dešavalo u tom velikom bendu i ko je za šta kriv, a ko za šta prav, predmet je mnogobrojnih demagoških rasprava u kojima ja neću učestvovati. Umesto toga, ja slušam muziku, a čujem više od onih kojima je stalo do kulta prolupalih ličnosti.

Sećam se dobro jednog detalja sa unutrašnje strane omota albuma “Bitanga i princeza” Bijelog dugmeta. Na fotografiji vidimo radni sto dizajnera, a na zidu nalepnicu na kojoj piše:

Treba voleti umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti.

Danas znamo da je monsieur Bregović navukao svet da ga vidi na prvi način dok je n sprovodio drugi. I svaka mu čast na tome što je uspeo da proda muda za bubrege celom svetu. Međutim, ja skidam kapu čoveku koji je mrtav ‘ladan izjavio sledeće:

Zahvalan sam na postojanju gitarskih efekata i procesora. Koristeći ih intenzivno, mogu da prikrijem skoro sve svoje gitarističke mane.

Ove reči je David Gilmour izjavio u jednom intervjuu, ako se ne varam beše to u časopisu Guitar Player pre petnaestak godina, a pročitao sam u press clipping odeljku na starom sajtu davidgilmour.com, koji je nekad izgledao mnogo banalnije nego sad. Probao sam da lociram to ponovo, nisam uspeo. Sećam se da to beše članak u kome Gilmour priča o svoj svojoj opremi.

I zamisli samo, taj grešni i mana pun gitarista je osvirao solo koji je mnogo puta prozvan kao jedna od najuticajnijih ikada odsviranih solo deonica. Zasad samo solo. Malo više na dnu. I upamtite dok budete slušali: nije važno odsvirati; to rade hotelski bendovi, što je dno muzičke profesije. Važno je smisliti, pa odsvirati.

A oprema?… Ima je mnogo. Ali najvažniji komad je posebno prilagođeni crni Stratocaster, koji je takav da je na kraju Gilmourov tehničar za gitare bio pozvan u matičnu fabriku Fender da pokaže šta je to uradio. i to se završilo zvaničnim izdanjem modela David Gilmour Signature Stratocaster…

Ako je i bio nesiguran kao gitarista, bio je sve sigurniji kao autor i aranžer. U vreme kad je Waters počeo da lovi mušice, Gilmour je stišavao strasti i pokušavao da ih kanališe u rezultat. U časovima kada je to bilo veoma teško, pribegavao je solo projektima. Prvi od njih ste upoznali, nadam se, kada ste pročitali priču iz serije “Mojih 125” o albumu David Gilmour. Samo da zavirimo:

Eh… Kakav je to zapis… A u onom članku ćete naći još.

Kad Roger Waters više nije mogao sa samim sobom, Gilmour se usudio da sačuva firmu Pink Floyd. I ostaće zabeleženo da je 1986. godine Pink Floyd imao stadionsku turneju po Americi koja je zaradila više od stadionske turneje Rolling Stonesa, što je presedan u istoriji rock’n’rolla.

Dobar, dobar živi album Delicate Sound of Thunder – tačno onakav kakav je falio u opusu grupe. I slobodno prepričajte da sam ja rekao: taj album je za klasu bolji od albuma P.U.L.S.E.. Da, potonji album je tri koplja ispred po tehnici, ali svirka je hladnija. Osim onog što je odsvirao Dick Parry, dakako.

A kada je posle dva para albuma studijski+živi bilo jasno da firma Pink Floyd ipak živi kao kataloški brend, Gilmour je časno penzionisao firmu.

Okupila se stara četvorka još jednom, incidentalno, 2005. na koncertu Live 8 i to je bio dan kada su u Londonu mnogi nosili majice, bedževe i natpise sa tekstom “Pink Floyd United Again: PIGS FLY!”. Evo celog tog nastupa, dok je živ na jutjubu.

Oprostite Watersu na tom ponašanju; nije mu bilo lako da pruži ruku pomirenja Ricku Wrightu, čoveku prema kome je učinio strašne nepravde više puta. A ko je održao ovaj projekat na gomili, daću vam da pogađate…

David Gilmour je čovek koji daje retko, ali je izdašan kad to čini. Serija koncerata koja je pratila album On an Island 2006. godine predstavlja njegov kreativni vrhunac u karijeri. Dobili smo i komadić Pink Floyda tom prigodom, a to je zvučalo meraklijski. Pogotovo uz najbolji vokalni duet u istoriji rock’n’rolla.

Pažljivi slušalac će mnogo čuti, a mnogo i naučiti iz ove izvedbe.

David Gilmour fantastično nosi svoje zrele godine. Izmirio se sa Watersom i skinuo mu kapu što je najzad, posle više od trideset godina, najzad maznuo čestitu lovu nakon što je turneja The Wall bankrotirala 1980. godine. Čak je i zasvirao na jednom od pet koncerata u Londonu, maja 2011.

Čovek živi punim plućima. Tako i valja.

Happy birthday, mr Gilmour. We keep our high hopes.

$#$