Gde je granica ljudske mašte? Možda baš u graničnim slučajevima nauke. Danas je 40 godina od lansiranja sonde kojoj je mašta opredelila sudbinu.
(ovaj prilog su spremili Igor i Grba zajedno)
Lansirana 2. marta 1972, sonda Pioneer 10 je prvi objekat načinjen ljudskom rukom koji je poslat preko asteroidnog pojasa. Primarni zadatak misije je bio da obezbedi polazne informacije o spoljnim planetama Sunčevog sistema; bio je to prvi objekat koji je prošao pored Jupitera i snimio ga izbliza. U nastavku misije, Pioneer 10 je obavio niz merenja u obodnim zonama Sunčevog sistema, sve do kraja formalnog dela misije 31. marta 1997. Da, dobro ste pročitali: misija je trajala 25 godina.
Slabašni signal sa sonde je potrajao još neko vreme, služeći kao zgodno sredstvo za eksperimente na planu stalne komunikacije u graničnim slučajevima. Poslednji telemetrijski prenos sonda je obavila 27. aprila 2002. Poslednji, vrlo slab signal je primljen sa Pioneera 10 22. januara 2003, kada je bio udaljen 12,2 milijardi kilometara. NASA je učinila još jedan, neuspeli pokušaj da stupi u kontakt sa sondom 7. februara 2003. Još jednom su, bezuspešno, pokušali 2006, a onda je dosije zatvoren. “Sonda spada u istorijski i naučno najbogatije istraživačke misije”, komentarisala je Dr Kolin Hartman, direktorka istraživanja Sunčevog sistema u agenciji NASA.
Nas, međutim, i danas zanima onda druga misija sonde Pioneer 10. A to je poruka zvezdama.
– * –
Nakon obavljenog zadatka u Sunčevom sistemu, Pioneer 10 nastavlja da se tiho kreće, poput kakvog avetinjskog broda, kroz međuzvezdani prostor i u smeru crvene zvezde Aldebaran, koja je “oko” u sazvežđu Bika. Ta zvezda je udaljena oko 68 svetlosnih godina od nas, a sondi će trebati oko dva miliona godina da dopre do nje.
Pioneer 10 nosi na sebi poruku koju su astrofizičari Karl Segan i Frenk Drejk sastavili kao grafičku šemu na pozlaćenoj ploči dimenzija 9×6 inča. Sadržaj ploče je fenomenalni rebus o kome je bilo puno reči; meni se baš dopada.
Najpre, kako veli gore, hiperfina tranzicija molekula vodonika, kao ideja o talasnim dužinama. Voleo bih da su dodali i ugljenik, da prikažu osnovni molekularni sastav života na Zemlji.
A onda, par ljudi ispred sonde, čisto da pokaže koliki smo. Sećam se karikatura, iako sam bio klinac kad je to bilo aktuelno: dva mala zelena analiziraju ploču i jedna kaže: “gle, isti su kao mi, samo beli i goli”. Pa je pozdrav – podignuta ruka – tumačen kao “zašto ne drži nešto u ruci”. Bilo je i parafraza tipa “zašto uvek drži ruku baš tako”.
Dole se nalazi šema devet planeta… Eh, jadni Pluton… Šta sad? I drugo, eliptičnost putanje Plutona zbunjuje kada je reč od ispisanim udaljenostima (kao relativna odstojanja u binarnom sistemu).
A ovo sa linijama je najkomplikovanije: reč je o šematskom prikazu položaja sunca u odnosu na 14 pulsara čije talasne dužine su šemirane samim linijama. Baš nedavno sam čitao o pulsarima (pogodite gde!) i pamtim da je snop emisije pulsara uzak. To, dakle, možda neće pomoći našim komšijama sa Aldebarana da nas lociraju.
A na tu osmicu sam zaboravio.
– * –
Još nekoliko kurioziteta o sondi “Pioneer 10”.
Krećući se brzinom od 52.000 km/h, zahvaljujući trostepenoj raketi Atlas Centaur, sonda je bila najbrži objekat koji je napustio Zemljinu atmosferu, sposoban da za 11 sati leta stigne do Meseca, a za 12 nedelja do Marsa.
Četiri meseca posle lansiranja, sonda je bila prvi ljudski objekat koji je ušao u asteroidni pojas. To je velika koncentracija nebeskih tela, od kojih su neka površine evropskog kontinenta. Najveći asteroid u tom pojasu je Ceres, nebesko telo loptastog oblika, prečnika 974 km.
Pioneer 10 ipak nije više najudaljeniji objekat poslat za Zemlje u svemir: od 1998. godine, to je Voyager 1.
– * –
Stalno zamišljam kako kroz neku stotinu godina pošaljemo nove sonde da pronađu i vrate sve te stare sonde, da se ne brukamo pred svetom u galaksiji. A informacije ćemo već poslati komšijama kroz hipersvemir, valjda. 
$#$