Month: March 2012

Jin pretura po petku

Friday left me fumbling with the blues
And it’s hard to win when you always lose
– Tom Waits

Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets jedva je dočekao petak. Ne zato što je to poslednji radni dan u nedelji. Svašta. Naime, Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nikada nije pravio razliku između radnih i neradnih dana. Samo između dana prazničnih i onih koji to nisu. A ovaj petak je nekako prazničan, osećao je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets i odšetao ka suboti.


Lutanje u doba neoplagijatizma

Kad se popije, bolje se zalije.

U doba ranog neoplagijatizma pošten čovek je mogao da ostavi otključanu kapiju i mirno legne da spava. Ne samo otključanu, nego i otvorenu, ako zaboravi da je zatvori ili se seti kasno, kad ga većma mrzi da izlazi iz kuće i zatvara je.

I kô što ‘nomad pametno reče Milovan Vitezović da je istorija majka mudrosti, ali da su odjednom došli neki manijaci i silovali nam učiteljicu, tako su došla neka vremena i sa njima neki manijaci zbog kojih moraš da zaključaš kapiju, ali i kuću i garažu u dvorištu iza te zaključane kapije. Pa i opet da se pitaš da li si dovoljno bezbedan.

Nastavite sa čitanjem… “Lutanje u doba neoplagijatizma”

Istina?

Janus je imao dva lica. Koliko ih ima istina?

Na današnji dan rođen je čovek koji je obeležio kinematografiju na više načina. Jedan od upečatljivijih je obrada večnog pitanja “šta je istina?”. Ima li je više, ili je jedna sa više lica? Posvetite neko vreme ovom delu Akira Kurosave, I nastavite da mislite. Ne boli.


Fotografija Dane

Gledajuć’ u proteklih godinu dana kako gazda Grba redovno kači svoju “fotografiju dana” na blogu, rešio sam da i ja malo doprinesem celoj akciji.

Što se tematike tiče, tu nisam imao mnogo dileme: rešio sam da se držim zadatog. Bilo mi je samo nejasno zašto Grba insistira da Danu stalno pominje u nominativu, umesto pravilno u genitivu, i zašto joj ime piše malim početnim slovom iako je svima jasno da je reč o ličnoj imenici. No, ne mogu ja čoveka učit’ pod stare dane pismenošću.

U svakom slučaju, evo ga moj prilog za fotografiju Dane…

Dana u akciji

…a koga interesuje, u nastavku je detaljna metodologija kojom se došlo do pomenutog priloga.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija Dane”

Sigurno mu se dopada

Ko se zvukom igra, u zvuku i uživa.

Blesavi jesu, a takav im je i sajtTakozvani tribute bendovi niču kao pečurke, i ovde i tamo, ma šta te dve apstraktne odrednice značile. Nije sporno da Tom Waits zaslužuje poneki tribute band, a i ima ih dovoljno.
Ali ovakav verovatno ni Waits nije mogao da zamisli, a mogu da se kladim da mu se dopada. Muzičko-scenska trupa L’Orchestre d’Hommes, ekipa iz Kvebeka, interpretira Waitsove kompozicije na ne baš konvencionalan način. Pogledajte, istražite, uživajte.


Safari u doba neoplagijatizma

“Harli” i “kukarača” su kao zec i kornjača. Još samo da vidimo ko igra koju ulogu…

U doba ranog neoplagijatizma predsednik bi slabo obilazio sela, gradove, fabrike i narod uopšte. Čak ni u predizbornoj kampanji. Znao je Tedi Ruzvelt da bi predsedničke reči podrške i predizborne vizije svakom dobrodošle, ali ih je slabo praktikovao. No, čim je završio svoje predsednikovanje, uzjahao je “harlija” i dovezao se do mene.

To što sam u to vreme živeo na visokim spratovima ne znači da su do mene dolazile neke visokoumne ideje. No, Tedijeva ideja – da skoknemo do njegovih prijatelja na ruskoj svemirskoj stanici “Mir” – iako isprva malo šašava, delovala je svakako bolja od na primer ubijanja nedužnih životinja u Africi. Shifty

Nastavite sa čitanjem… “Safari u doba neoplagijatizma”

May You Never (pilot)

Ovo je tek proba, a od sutra ćemo zapravo.

E, pa dragi moji, vreme je i za malo noviteta. Ovaj dan je savršen za najavu.

Neki od vas rekoše da im je po volji onaj jutarnji video-klip. Navodno, nekima od vas je stvorilo naviku da dolazite na Suštinu pasijansa u jutarnjim satima. E, pa lepo, jahde onda da probamo još nešto na istu foru…

Kao što znate, ovo mesto poštuje dobru muziku svih vrsta. I zato ćemo od sad da vam svakog dana u četiri popodne izručimo po jedan pesmičuljak. Ponekad sa malo priče, a češće bez ikakvih podataka. Ponekad u kontekstu nekog drugog priloga, a češće bez ikakve veze. Možda bismo se i zatrčali u više numera, ali ne: osim provokacije i čežnje da čujete još, neće u ovom ciklusu biti ničeg osim jedne pesme koja će po mišljenju vašeg neskromnog, ali uvek poniznog domaćina Suštine pasijansa zavredeti da je do ponoći čujete barem još dva-tri puta.

Za početak, fenomenalna minijatura Johna Martyna u legendarnoj BBC TV emisiji The Old Grey Whistle Test. Uživajte.

Pravo u srce.

Kad porastem biću Fischer

Suviše dobro igram šah da bih o njemu pričao. Zato ovaj tekst predstavlja phishing širokog spektra.

Bolji od drugih: Fischer

Tek ponekada se pojave ljudi koji su bolji od drugih u poslu koji rade. Danas je to posebno teško razaznati: odnosi sa javnošću su dovedeni do savršenstva. I nije slučajno što sportske heroje posebno lepo i lako pamtimo, što možemo čitave timove da nabrojimo bilo kada (evo, recimo, verna ljuba iz cuga, zaustavljena u pranju sudova priča: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić). Nije slučajno jer se ti ljudi skinu u kratke gaće, pa vidimo uživo Čerčilovu ponudu krvi, znoja i suza (sada bezumno spori kadrovi pokazuju kako Mesija tuku po nogama dok se teniseri peškirićaju svakih deset sekundi). Boltov osmeh na stotom metru nam je nezanimljiv – baš kao i Mesijevih pet golova po utakmici – ali grč na Useinovom licu koji ima u poslednjih pedeset od mogućih dvesta metara upijamo bez daha. Pitanje je samo vremena kada će doping i zvanično pobediti, kada će prestati da sportiste bodu i teraju da piške, jer već jesmo oguglali na vesti o nesrećnim ljudima koji u dvadesetoj godini doživljavaju infarkte baveći se sportom.

Nastavite sa čitanjem… “Kad porastem biću Fischer”