Kako su me naterali da pišem blog…
Još u doba ranog neoplagijatizma postojalo je takmičenje ronjenja “na dah”. Daleko od toga da je bilo svetski popularno ili popularno makar koliko i sada. No, ipak su postojala međunarodna takmičenja hobista i sličnih. Publike nije nedostajalo, nagrade su bile skromne, al’ ludacima hobistima dovoljne.
U trenucima koje ću opisati u narednim redovima pripremao sam se za ovo takmičenje. Nedelju-dve pre zvaničnog početka nezvaničnog svetskog prvenstva moji prijatelji i ljubitelji ovog sporta Rikardo Zonta i Ludvig Fadeev su sebi “nabijali formu”, a meni “nabijali komplekse”. Ludvig je upravo izronio sa meni nepojmljivih 235 metara dubine, a ja sam se samo uzdao da će mi nenajavljeno prisustvo Mišel Manahen i Čake Kan dati dovoljno adrenalina da odem dublje.
Nastavite sa čitanjem… “Ronjenje na dah u doba neoplagijatizma”
– Vladanov članak je bio poslednji u 2011. godini. A taj članak je zaista isplata: posle konsaltinga koji nisam hteo da uradim za džabe, a od prijatelja ne mogu da uzimam novac, pala je odluka da mi bude isplaćeno kolekcijom od deset prvoklasnih fotografija iz Vladanovog kratkog, ali plodnog foto-opusa.
Može biti sinhronicitet, može biti i štogod drugo (zavera, na primer), ali ja sam zaista odavno bio naumio da promenim separator za utovar-priloge. I odem na gorepomenuti sajt i nađem baš ono što mi je trebalo: oznaku “ovde preseci makazama”.
Jose Victoriano Gonzales