Month: March 2012

One incidentalne, neplanirane fotke ponekad ispadnu zanimljivije nego dugo planirani kadrovi…

Read my lips: nikada i nigde nemoj da budeš bez fotoaparata. Sad, tu ima muka: ako ti je osnovni aparat velik, a nemaš neku džepnu spravu, onda je to neudobno i kabasto. Moj G6 nije ni previše velik ni osobito težak, pa je s njim opet nezgodno jer je debeljuškastog profila. Postoje sjajni mali fotoaparati za džep košulje (moj lični favorit je Canon Ixus, mada su i ovi mali Sony aparati spremni čuda da prave). Njihov oblik je takav da ih je lako uvek nositi u džepu i njavrkaću za jednim takvim dok god ne budem u stanju da ga priuštim. Druga opcija bi bila da kupim telefon koji ima pristojan fotoaparat, ali čujem da za to treba dati velike pare (u mom svetu, sve preko 40-50 € za telefon je akt čiste gluposti – a pre dve i po godine sam bio jako glup). Nešto mi govori da ništa od toga neće biti baš tako uskoro, ali bar su snovi besplatni.

Šetnja nije bila šetnja, nego vožnja, a dok sam čekao Jasnu da dođe, u pogled mi je upala scena u retrovizoru. Mogu li ja to sada i ovde da uhvatim, zapitah se i dadoh u mali eksperiment… I već je peta ekspozicija bila ona prava. Sledećih pet su bile varijacije i eksperimenti, ali znao sam kad se prava desila. Evo je, posle nevelike obrade:

Malo sam se igrao novom opcijom za selektivni pomak balansa belog u zonama i, očigledno, sa promenom zasićenja realnog sveta u korist onog u svetu ogledala. Mišn not set, so mišn not akomplišd. Ali da je bilo mak na konac, ne bih morao da se potrudim previše pre nego što bih dosegao onu baš pravu. Jednom ću ovo pokušati sa ISO 1600…

Još malo… Još samo malo. Već se vidi onaj konac na cilju.

Ovog puta sam izašao u šetnju malo ranije, pa sam zvrljao po trgu tragajući za zanimljivim uglovima i temama. Nije ih bilo mnogo… Do časa kad sam se spustio na neku klupu u prikrajku trga. Tad se scena sama namestila. I odmah sam zamislio kako želim da vidim scenu na slici, a zamislio sam i jednu distorziju, ne baš siguran da li ću uspeti da je angažujem kako treba.

Uspelo je. Zamalo.

Drugačije je od zamisli, jer sam usput našao nešto bolje od proste sepije. Ali, zato nisam odustao od dodavanja zrna koje sam zamislio; a vinjeta je slabija od one koju sam u prvi mah hteo da postavim. Jedino me namučila ta prokleta zakošenost betonskog nosača kante za smeće: u disproporciji je sa okolinom i prilično smeta. Pa dobro, izgleda da ne možeš imati sve; mrvica je falila da zamisao uspe. Mišn zamalo akomplišd.

Sledeći put ću pokušati sa onom kantom koja je ovde u drugom planu.

Još tri, pa gotov krug.

Kreći se!… Kreći se!… Kreći se!… I fotografiši.

Ponekad ponešto mora i silom, izgleda mi. Večernje šetnje me okrepljuju, ne samo zato što je lepo vreme, pa punim baterije prolećnim vazduhom, nego i zato što se inače ne krećem dovoljno. Imam ja neke planove, da ih baš ne objašnjavam sve, uglavnom pozabaviću se jutarnjim terminom, bude li sve po planu.

Tokom šetnje sam stigao do kraja velikog sokaka na suprotnoj strani od dela varoši u kom stanujem. A tamo, veliko semaforsko mesto, a večernje boje zamagljene nekakvom paljevinom, pa sve izgleda pomalo nadrealistički. A ja bez stalka i bez šanse da napravim nekoliko ekspozicija pod uglovima koji su mi se učinili zgodnim. Onako ofrlje, izvedem nekoliko ekspozicija naslanjajući aparat na stub saobraćajnog znaka, pa na drvo, pa na parapet ćuprije ispred neke kuće…

Nisam nešto veliko ocenjivao uspeh dok sam radio; više sam to slikao kao izviđačku sesiju – da zabeležim da se vratim jednom kad budem imao na šta da navrnem ND filter. I tek kad sam došao kući, otkrijem jednu fotku koja je iskakala od ostalih. Nažalost, puni kadar je bio loše komponovan (takođe beleška za sledeći put) i tek je kadar sa malo jačim izrezom, uz malo pažljivije editovanje, došao na svoje u maniru nekih fotki na koje sam slinavio dok sam bio pretplatnik na časopis Digital Camera World. Evo tog rezultata:

Dosta je priče: mišn akomplišd.