Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.
Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…
Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…
Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.
(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)
– * –
Naslovna stranica – Nije teško prepoznati: ovo je detalj sa “Tajne večere” Leonarda da Vinčija. Ako se ne varam, reč je o isečku koji je posebna celina, to su tri apostola kojima se Isus direktno obraća. Nego, jeste li primetili koincidenciju? Ako se pokaže da predmet istraživanja sa naslovne stranice prošlog broja potiče od onog za koga tvrdi profesor Kemp, imaćemo dva dela istog autora na dve susedne naslovne stranice!
Forum – Četiri pisma čitalaca; reaguju na različite momente iz prošlog broja. Dominira briga: Možda i jesmo izgradili neverovatnu civilizaciju, ali vidimo da ona u tren oka može da nestane – veli jedan čitalac.
Prizori – Tri fotografije; najčešće ih je baš toliko. Na prvoj, gledam u scenu za koju treba svega što fotografski zanat može da pruži kako bi nastala dokumentarna fotografija: oprema, znanje, veština, strpljenje i zrno sreće. To su punoglavci u krupnom planu. Koliko se sećam, punoglavac je retko kad veći od 2 cm, pa nemam šta da kažem… Neobični oblaci dima pored tenka: podsećanje da oružja postaju sve efikasnija. To Južna Koreja preventivno (provokativno?) zvecka oružjem na granici sa Severnom Korejom. Ima li rešenja za Koreju?… Treća fotografija je očigledni incident i podsećanje svakom fotografu da ima fotoaparat pri ruci u svaka doba: istočnoafrički ekvivalent vrapca je svratio da se malo pogosti za trpezom ljudi za jednom stolom u Ugandi.
Vaša fotografija – Skladna harmonija linija: čekajući red da se popne na vrh Ajfelovog tornja, čitalac National Geographica je uočio tri ukrštena traga aviona na nebu iznad Pariza i iskoristio priliku… Ponekad je potrebno napraviti samo jedan korak ili dva da bi kadar od dobrog postao odličan. Ovo je primer za to. Uzgred: fotka je opet tamna; online verzija je prava. Može li se rešiti taj problem?
Danas: kratki članci – Četiri pričice ovog meseca. U prvoj: Ameri ne bi bili Ameri da ne preteraju u svemu. Još pre 150 godina, dodali su veštačku boju u sir i tako došli do novog brenda koji su potom prodavali Englezima kao – čedar. Bože blagi… Reč o spasavanju povređenih slepih miševa, za koje doktorka koja ih leči kaže da su “kao kuce sa krilima”. Poenta: prati li slepe miševe nepravedna reputacija?… A onda, na jednoj velikoj šemi, čitam: “Konj trči sa čarobnim štapićem Harija Potera”, “Stiv Džobs kupuje velike brushaltere”, “Stiven Hoking puca iz Gejm boja”. Šta je sad to? To je sasvim ozbiljna tehnika pamćenja koja samo podseća na Glugenija Svemogućeg… Dupla priča o kokosovom orahu nas podseća na taj čudesni plod koji, podsećaju nas biolozi, izgleda tačno tako kako bi trebalo da bi uspešno plovio morem, sa ostrva na ostrvo.
Sutra: velika ideja – I ovde četiri priče: volim kad su ove rubrike izdašne. U prvoj priči, čitamo o upotrebi genetski modifikovanih mikroba u cilju šifrovanja poruka… A dalje saznajemo o istraživanju posvećenom etničkim mešanjima u posebnim sredinama kao što su veliki gradovi. Izgleda da postoji veća pravilnost u fluktuacijama nego što bi se u prvi mah moglo govoriti… Inženjeri ispituju stanje obeliska u Vašingtonu, nakon prošlogodišnjeg zemljotresa i uragana. Ne znam kakva je to priča o sutrašnjici, ali ajde-de, saznao sam da je taj obelisk najviša jednodelna veštačka struktura od kamena na svetu… I nešto što nije bilo neočekivano: uz pomoć satelitske navigacije, avioni mogu da optimizuju putanje, smanje gužve na nebu i lakše sleću. Eksperiment je uspeo: sad se traže pare da se tehnologija proširi.
– * –
A sad, sredina. Zlatna, sjajna, kako god hoćete. Četiri inspirativne i fantastične priče.
Stopama apostola – Pred nama je izuzetno bogat članak o onima koji su prvi proširili reč Hrista. Fragmenti o apostolima su sjajno utkani u priče koje su nastajale na raznim mestima sveta, od ranih vekova do današnjih dana. Posebno je potresna priča o sudbini hrišćanske zajednice na jugu Indije. Bogatstvo dokumentarnih fotografija je posebna vrednost naslovnog članka.
Rat za rog – Ludilo za prahom od roga nosoroga ne jenjava: naprotiv, sve je teže i sve skuplje boriti se protiv navale krivolovaca koji tu supstancu prodaju kao čudotvorni lek, po ceni iste mase u zlatu. Samo u novembru 2011, vrednost zaplenjenih rogova nosoroga u Hong Kongu je procenjena na iznos 3-12 miliona dolara. Kakve su perspektive? Nosorog je ugrožena životinja; dve podvrste su 2011. godine proglašene izumrlim…
Marseljski lonac – Veliki grad na jugu Francuske trpi veliki pritisak pridošlica sa svih strana Mediterana. Imigracija ovde nije samo sporadična pojava: multikulturalnost je lice Marselja. Ljudi koji dolaze unose u grad razne kulture, različite religije, brojne ideje, razna poimanja zakona… S obzirom na to da su ovakve smese veoma zapaljive, postavlja se veliko pitanje: kakva je budućnost Marselja?
Variola vera – Ovih dana se navršava četrdeset godina od strašne epidemije velikih boginja, srećom dovoljno kanalisane da ne odnese previše žrtava. U veoma detaljnoj hronici dešavanja koja su dovela do krizne situacije, otkrivamo i neke informacije koje nismo znali… Živo se sećam cepljenja: bio sam predškolac tog proleća, cepili su nas u zabavištu i bila je stvar prestiža ne zaplakati; većina nas je uspela.
– * –
I završnica, zna se kojim redom.
Vaš foto-arhiv – Čitateljka je poslala fotografiju iz zime 1929. godine, na kojoj se pored zaleđenog Dunava u Novom Sadu vidi i most kraljevića Tomislava, porušen aprila 1941.
Pogled u prošlost – Tri neobična predmeta na fotografiji iz 1949. godine. To su dragocene posude izrađene sa elementima od prirodnih kosti: kljova narvala, rog nosoroga i kameničasti izraštaj želuca (bezoar). Bila je to nacistička lovina koja je posle Drugog svetskog rata vraćena Austriji, kasnije poslata na izložbu u Ameriku.
Završna reč – Igor Rill, glavni urednik srpskog izdanja National Geographic, dobro zna svoj posao. Zna i to da pratimo svaki njegov korak i ne damo mu da se opusti. Ne bi se on opuštao, znam čoveka, nego nije lako davati konac delu, a ovaj broj National Geographica je jedan od onih koje ću lakše da upamtim nego neke druge. Pročitajte te reči, promislite malo i nađite tamo još poneku misao, nenapisanu ali svakako datu. Kraj. Ili početak, svejedno.
Nije lako u ovom dobu nositi u sebi greh razmišljanja svojom glavom. Znate, ekipa Suštine pasijansa se tako i prepoznala.
– * –
Vreme je prelistavanju broja, pa sad imam pravo na završnu reč. Zloupotrebiću je, jer samom izdanju nemam šta da oduzmem ili dodam, niti bih sebi dozvolio taj stepen drskosti.
Danas je osmi mart, praznik žena. Umesto obeležavanja dana kada su neke žene izborile neka prava, taj datum se pretvorio u nakaznu parafrazu pažnje prema ženama. Parafrazu, velim, jer tu od pažnje nema ničega. Ako neću rasporediti svoju pažnju prema ženama do kojih mi je stalo na svaki dan u godini, onda šta znači taj jedan datum? Trgovačka lakrdija koja udara nisko ne predstavlja nikakvo iskušenje za mene: ako je reč o novcu, tek onda je besmisleno. Ima gluposti dovoljno i bez institucije, ne treba nam busanje u grudi da pokažemo da smo alfa mužjaci, jer mehanizam čopora danas funkcioniše drugačije. Ali, to je već neka druga tema.
Do sledećeg broja.
$#$