Kako su me naterali da pišem blog…
Još u doba ranog neoplagijatizma postojalo je takmičenje ronjenja “na dah”. Daleko od toga da je bilo svetski popularno ili popularno makar koliko i sada. No, ipak su postojala međunarodna takmičenja hobista i sličnih. Publike nije nedostajalo, nagrade su bile skromne, al’ ludacima hobistima dovoljne.
U trenucima koje ću opisati u narednim redovima pripremao sam se za ovo takmičenje. Nedelju-dve pre zvaničnog početka nezvaničnog svetskog prvenstva moji prijatelji i ljubitelji ovog sporta Rikardo Zonta i Ludvig Fadeev su sebi “nabijali formu”, a meni “nabijali komplekse”. Ludvig je upravo izronio sa meni nepojmljivih 235 metara dubine, a ja sam se samo uzdao da će mi nenajavljeno prisustvo Mišel Manahen i Čake Kan dati dovoljno adrenalina da odem dublje.
Teško je opisati šta se sve dogodilo u narednim trenucima. Previše emocija je zamutilo sećanje, koje inače teško doseže u te daleke krajeve. Sva potrebna i dozvoljena oprema je odavno bila na meni, a kako sam se našao u vodi više i ne pamtim. Dubinomer je ubrzo pokazivao 150 metara, ali sva trojca smo znali da nije baš precizan. Cenim da je bilo negde između 100 i 120 metara kada je odjednom sevnuo ultrazvučni talas, u vodi svakako pojačan gustinom sredine.
Udove više nisam pomerao, a osećao sam da tonem sve dublje. Dubinomer više nije znao u koju će stranu da se kreće, 
pa je divljao u svaku pomalo. I instiktivna potreba za vazduhom je nestala, ali ne i “osećaj za filing” da mi telo tone sve dublje.
Kočenje je usledilo ubrzo i bilo je naglo, ali bez posledica. Najveće iznenađenje za mene je u stvari bilo prisustvo živahne osobe koja je sve okolo fotografisala “na dah” novim DSLR aparatom. Teško da se pod vodom može pričati, naročito ako se roni “na dah”, ali ja sam sasvim razgovetno čuo reči kojima mi se ova osoba obratila:
– Dobro, bre, Borise, vrag ti pizdu zdrapal! Je l’ treba ovde da dolazim da bih te nagovorio da počneš da pišeš za moj blog!?