Danas je puna godina kako je Šef urbi et orbi objavio da ima zdrav razum, te se ne plaši da ga upotrebi. I tako… Amarcord…
Profesor Babović je živeo miran univerzitetski život, u stanu sa veoma pravougaonom kuhinjom, pravim biserom arhitektonske ideje o socrealističkom stanu za značajno pametne. Na (iz sadašnje perspektive bezumno plaćenoj) mašini za računanje i sve ostalo baškario se TeX, epohalni način za standardizovanje pisanja i dizajniranja naučnih radova.
A ja sam, mladi gimnazijalac, primetio na mašini za računanje i sve ostalo svog druga Save, drugi jedan način za… pa recimo kucanje u časovima dokolice. Vilica koja je zveknula o pod te 1993 godine označila je početak jednog tegobnog prijateljstva koje traje i danas.
Profesor Babović je, nažalost, verovao sinu. Njegovo poverenje vodilo je značajnim frustracijama, posledično povezanim sa poznatom činjenicom da je pranje zuba motikom moguće, ali tek teorijski.
I tako, jednog popodneva dok sam držao rođeni skalp u očajnim rukama, pala mi je na pamet epohalna ideja “Pitaću Grbića”. Šef tada nije imao pametno rešenje, ne zato što ga nije znao već zato što je, naravno, pranje zuba motikom moguće, ali tek teorijski. Ali sam zapamtio da je bio ljubazan, opširan, i da mu je odnos i prema tuđim problemima bio isti kao i odnos praseta i masnog džaka. I to je bio početak jednog divnog prijateljstva.
Šef naravno nije znao da ja imam korleonevski odnos prema uslugama. I tako, dok je još uvek održavao jednu Web lokaciju vampirskog karaktera (pri čemu bez krvi ostaje on), seo sam i napisao četiri zezalice. Imao je milion primedbi, ali uvek konkretne i konstruktivne.
No, jedna od zezalica je tražila da se testira na nekom tekstu. Tako vam je to kad pišete zezalice, nevoljama nikad kraja, kako je lepo rekao snebivljiva aždaja. I tako je nastao generator nasumičnog teksta, baziran na spisku reči američkog lingviste Morisa Svadeša.
(Čudan čovek je bio taj Svadeš. Živeo je u vreme kada se lingvistika bavila nekakvim generalizacijama, pa je rešio upravo stoga da napravi spisak reči koje postoje u svim jezicima. Rezultat bi, dakle, trebalo da bude sledeće: napišete tekst tim rečima, i tako dobijate tekst koji se garantovano može prevesti na bilo koji jezik. Stvar srećom nije zaživela, što je dobro jer je prevođenje ostalo da predstavlja konačni test kvaliteta: ako tekst može da se uspešno prevede sa jezika na kome je pisan, onda je on zaista dobar. I zato, recimo, Gorski Vijenac nije dobra literatura.)
Onda je Šef, možda i sam korleoneovski motivisan, učinio meni neke usluge, koje nisu za štampu, iako nisu bezobrazne. I tu se krug zatvorio: Šef i ja više ne znamo ko pije a ko plaća. On meni vojvodo, ja njemu serdare.
I da ne dužim dalje: ceo ovaj nostalgični tekst napisan je zapravo samo kao mimikrija koja treba da vam predstavi i ponudi na korišćenje najmlađeg brata iz radionice “ja kuckam, Šef zakera”: Glugenija Svemogućeg. To je motika koja vam može pomoći ako kopate. Takođe vam može odmoći ako perete zube. Pazite šta njime radite. Sve primedbe na funkcionisanje razmotriću, ali se ne smatram odgovornim zbog prekomernog korišćenja. Pitajte Šefa 
Komentari su onemogućeni.