O sprečavanju pravilnog razvoja naše dece

Znate li za onu pomalo ružnu, a svakako tešku ocenu da neki ljudi ne zaslužuju pravo da budu roditelji? Savremena neurologija nas podučava da postoje i materijalni dokazi da mnogi od nas upropašćuju rođenu decu pod izgovorom da im žele najbolje.

Inteligencija NIJE stvar genetike. Genetika daje samo broj neurona. A povezivanje neurona sinapsama je posledica razvoja koje je uslovljeno okolinom. Okolinu kanališu roditelji.Dugo se kanim da postavim ovo na Suštinu pasijansa. Ne zato što je neprimereno – naprotiv! Nego zato što osećam strahovitu potrebu da dam komentar o nečemu o čemu nisam kompetentan kao stručnjak, ali jesam kompetentan kao roditelj. Doduše, ja kao roditelj danas imam druge brige nego one o kojima se ovde govori, jer Ana je već student i po mnogo kom kriterijumu zrelija od ljudi daleko starijih od nje.

Tiče se problema uspostavljanja obrasca pravilnog mentalnog razvoja naše dece. Tiče se, izvinite na rečniku, sranja koje nazivamo vaspitanjem i još većeg sranja koje nazivamo obrazovanjem. Tiče se činjenice da propadanje ove nacije ima institucionalno pokriće u onome što radimo rođenoj deci od najranijih dana, dok cementnu glazuru zatupljivanju koje je generisano u porodici daju institucije.

Zamoliću vas da odvojite 40 minuta svog dragocenog vremena i pogledate predavanje u prilogu. To bi moglo biti nešto od najvažnijeg što ste videli u poslednje vreme.

Nastavite sa čitanjem… “O sprečavanju pravilnog razvoja naše dece”

Tupelo Honey

U dugom i manje-više besprekornom opusu Vana Morrisona, album Tupelo Honey (1971)zauzima posebno mesto. Nije to zato što sadrži remek-dela, mada nekoliko numera možemo tako nazvati, nego zato što je to bio možda jedini period u životu Velikog Džangrizala kada je smirio loptu, živeo u ljubavi sa Janet Planet u pastoralnoj idili Vudstoka i spokojno stvarao.

Nikad pre i nikad posle. Bilo je još mnogo veličanstvenih pesama, ali ne ovako zelenih. Trebalo je da prođe skoro trideset godina da bi Van the Man napisao nešto slično.

Čovek-ptica

Najzad im je uspelo.

Leonardo da Vinči bi se možda pljesnuo po čelu kada bi video ovo.

[EDIT, istog dana oko 10:30]

Da, Leonardo bi se pljesnuo po čelu, ali iz drugih razloga: po sredi je prevara. Da pratim medije kao što ih ne pratim (neću da trošim živce na budale dok ne prošu izbori), primetio bih da je još pre dvanaest dana objavljen demanti.

Eto, naučili smo nešto. Sad, malo mi je krivo što je izgubljena i ona poenta između redova, ali šta da se radi, izgleda da je tako moralo da bude.

Jedna na dan (2): 2. april 2012.

“Moj kum Grba obično ponese torbu, a nekad i fotoaparat, pa me uslika i stavi na Internet. Ja sam jako srećan kad me stavi na njegov blog…”

Ove reči nije trebalo da pročitam, jer je strašno nevaspitano zavirivati u tuđe dnevnike. Luka, oprosti svom blesavom kumu; nisam mogao da odolim. A pošto tebi ne mogu da kažem “ne”, to ovog puta kao fotku dana biram onu koju sam sinoć uhvatio u tvojoj sobi. Poruči mami da se ne ljuti što sam te uhvatio musavog od čokolade.

Jedna na dan, 2. april 2012 - Luka

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (2): 2. april 2012.”