Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zna se tradicija subotom uveče uoči Vaskrsa. Već godinama, to je foto-sesija Jasnine primenjene umetnosti.
A kao da imam šta veliko da pričam. Subotom uveče ispucam “jedan film” i nađem onu fotku koja mi odgovara u tom trenutku. Za ovaj Vaskrs, evo odabrane:
Danas je sto godina od rođenja fotografa čije ime većina nas nije znala, a zaslužio je to svojim radom. Google je okačio prikladni doodle, a mi bismo mogli usput nešto i da naučimo.
Robert Doisneau (1912-1994) je ime čuju originalnu transkripciju ne mogu da razumem, ali to nije odobito bitno. Svoj kreativni zenit kao fotograf je dostigao u vreme posle Drugog svetskog rata, u doba kada je svet bio gladan humanističkog pogleda na svet. I tu se Duano dobro uklopio svojim fotografijama pariskih ulica koje su ostale njegov najdraži prostor u kome je fotografisao ljude.
Grupa The Who je jedna od onih koje su se dokazale na najteži mogući način: isključivo radom. Neprekidnim dokazivanjem. Večitom potvrdom ostanka na liniji. Njihov fabulozni koncert od dvanaest minuta na poluvremenu utakmice superboula 2010. godine spada u nešto od najluđeg i muzički najsavršenijeg što sam u svom životu čuo na talasima rock’n’rolla.
Nego, poslušajte ovo: reč je o koncertu 2000. u Royal Albert Hallu. Beše to poslednji nastup koji je John Entwistle održao pre nego što je otišao na neko bolje mesto 2002. godine.
Da, dobro ste videli: to je bio Nigel Kennedy.
A numera? Uh, o njoj bi moglo mnogo da se priča, ali to zaista više nije toliko važno.
April 1912. godine, severni Atlantik. Najveći i najluksuzniji putnički brod tog vremena ponosno plovi ka Njujorku. Hladna noć… Brod udara u ledenu santu koja probija trup. Voda ulazi, postaje jasno da će nepotopljivi biti potopljen…
Kapetan i ekipa komandnog mosta lupaju glavu šta da rade. Trebalo bi obavestiti barem putnike u prvoj klasi… Eno ih baš, svi su u salonu sa staklenom kupolom, na banketu… Kapetan ulazi u salon, zaustavlja muziku i obraća se okupljenima:
– Dragi putnici, imam za vas jednu dobru i jednu lošu vest!
– Da čujemo prvo dobru – rekoše putnici.
– Kako stoje stvari, dobićemo jedanaest Oskara…
Najzad se neko setio da učini život paraplegičara podnošljivijim.
Fascinantno.
Više detalja na matičnom sajtu turske firme koja proizvodi ovo pomagalo.
Ama, tek što je bio 13. april. Nisam odavno dočekao zoru budan…
Ne može čovek da pobegne sam od sebe: ja sam noćna ‘tica po prirodi. Čim se ukaže mogućnost, to jest kad nema nekih pritisaka na poslu, ostajem dugo budan. Nekad sam redovno dočekivao jutro budan. A protekle noći, začitao sam se nešto i baš mi se nije dalo da prekidam. Kad sam ustao da se spremim za spavanje, kroz venecijanere sam video neke čudne boje. Reagovao sam impulsivno i uslikao istočno nebo uoči izlaska sunca. To je izgledalo ovako:
