Jedna od pre nekoliko dana; bila je viđena za objavljivanje.
Igra sa ogledalima u jednoj blesavoj raskrsnici “na dva kolena” je tema koju sam zamislio odavno. Štaviše, hteo sam još jesenas da odem tamo i poigram se, ali to očigledno nisam uspeo. Sad je došlo na red. Iako nema spektakularnih rezultata u toj sesiji, ipak sam zadovoljan učinjenim. Evo odabrane fotke:
Kada sam bio osnovac, bavio sam se osmomilimetarskim filmom više nego fotografijom. Šta ćete, tada sam mislio da je to zanimljivije. No, svejedno: nastavnik Žarko nas je naučio da je ogledalo neprijatelj kamere: uvek je trebalo da pazimo se ne uhvatimo u nekom odrazu dok snimamo. No, ja sam očigledno imao problem u razumevanju tog stava: moja ideja poštovanja tog pravila je glasila “beži od ogledala”. Šteta zbog toga, jer sam mnogo ranije mogao da prepoznam ogledalo kao zanimljivo pomagalo u fotografisanju. Vraćajući se toj temi kroz brojne primere, sada otkrivam neke nove zanimljivosti. Tako beše i ovog puta.
Presuda: mišn akomplišd. 
Mada, ako ćemo pošteno, može to i bolje, ali ne iz ruke, kao što sam radio. Bilo bi zgodno još usporiti ekspoziciju kako bih uhvatio kretnju vozila u ogledalu, bilo bi zanimljivije. U međuvremenu, bio sam u pravu što sam fokus lovio u ogledalu, a ne u okolini; razlika u drami na nebu je očigledna, tako da plavi deo neba uvodi posmatrača u deo slike koji je najbitniji. I za razliku od nekih drugih fotki iz ove sesije, pokazalo se dobrom to što postoji treći plan, sve sa onim semaforima, jer daje nekakav utisak prostornosti koji je toliko poželjan zbog igre dvaju perspektiva. Ispada da je svet u ogledalu onaj pravi, dok je svet u kome se krećemo zapravo iluzija. Može biti da je Luis Kerol ipak bio u pravu…
Jedna radna nedelja u projektu “jedna na dan” je ovim namirena: još samo pedeset ejdna nedelja. Idemo dalje!…