Dan je bio loš i moj plan za odlazak u šetnju se izjalovio. Prebiram po arhivi skorašnjih radova… A kao da imam druge osim skorašnjih sa ovom igračkom…
Na sred srede glavne ulice u mojoj varoši, među blještavim plastično-staklenim zgradama u kojima se tobože dešava nešto važno, nalazi se jedna neobična, stara kuća koja je ruinirana. Nisam odoleo, pre nekoliko dana sam slikao nekoliko scena na toj fasadi. Najbolje programirana fotka je ova:
Ajde-de, ovoj kuća je banalna i već ruševna, smo je pitanje kad će neki od lokalnih mafijaša da spusti šape na nju, neće dugo potrajati. No, znam za nekoliko nekad prekrasnih građevina za koje je danas prekasno da budu sačuvane, iako bi to bio podvig. Ponekad je teže rekonstruisati neku zgradu nego podići novu, pa ako je ona već predata zubu vremena, možda je i bolje da nestane. Sentimentalnosti nema mesta. U međuvremenu, biće baš zanimljivo da se dam u foto-safarije po tom mestima. Ova fotka je jedan mali pokušaj te vrste. I kao što najavih pored one fotke pre par dana, tema “ruinirani prozori i vrata” me posebno zanima i baviću se njom.
Presuda: mišn akomplišd. 
Istina, malo sam se namučio sa geometrijom na slici, jer sam hteo da sve bude u pravim linijama. Prošlo je previše vremena mog čuđenja dok nisam shvatio šta se dešava, tek tokom sledećeg prolaska: zid nije prav, a levo od ovog prozora kuća je prilično napukla i tone, pa linije nisu više paralelne. Boje sam sačuvao tako što sam kompenzovao svetlo za ceo korak nadole (-1 eV), mada sam to mogao da uradim i drugačije… Na slici pune veličine ćete primetiti priličan šum: to sam zaboravio da vratim ISO faktor sa 1600 na 200. Srećom, uticaj šuma je smanjen dok sam smanjio sliku preko 50%; a moram da priznam da sam pozitivno iznenađen mogućnostima svoje nove igračke na tom planu; nisam se nadao operativnom kvalitetu na toj ISO osetljivosti.
Biće ovoga još. Idemo dalje. 