Jen je (polu)pijan

Za potrebe ove priče Jen je odlučio da se napije.

Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je bojažljivo otvorio vrata obližnje kafane. Ovde bi neko mogao da zameri na pridevu “obližnje”, jer ova kafana se nije nalazila blizu mesta stanovanja Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona. No, s druge strane  svakako je bila blizu nekome ili nečemu drugome, pa se odista mogla opisati kao obližnja.

Tek, Jen je ušao u ovu kafanu i prišao šanku. To što je odlučio da se napije bio je samo prvi korak. Sad je trebalo odlučiti se za piće.

– Dajte mi nešto najžešće! – reče šankeru i odlučnim potezom lupi dlanom o šank.

Nadajući se da neće dobiti neko moderno sredstvo za jednopotezno skidanje kamenca sa keramike, emajla i zubne gleđi, Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je potpuno zaboravio da mu pijanstva uvek, uvek, uvek jako teško padnu. Sutra ujutro, dakako. Razlog tome možda treba tražiti u činjenici da Jen sebe nije smatrao pijanim sve dok bi uspevao ‘Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson’ da izgovori “na keca”.

I kao što onomad neko lepo reče prva ide kô trnje, pa je zahtevala drugu. Treća je došla da zaboravi šamar (šamar!? koji šamar?) od gospođe u kariranom kompletu, serviranom mu posle rečenice:

– Gospođo, izgledate kao da mi je potrebno još jedno piće.