Plavo

Jednom prilikom, novinar je pitao Đanija Morandija:
– Ko je najbolji italijanski pevač?
– Toto Kutunjo, naravno – odgovorio je Morandi kao iz topa.
– A šta ćemo sa Adrijanom Ćelentanom?
– Oh, Ćelentano! On je bog! – odgovori Morandi.

Obožavam ovu pesmu. Obožavam taj idiotski valjajući ritam vojnog marša. Obožavam tu još idiotskiju melodijsku liniju koja zvuči kao da se Ćelentano probudio umoran, nije doručkovao i peva gladan. Obožavam taj trombon. Obožavam to što ništa ne razumem, mogu da nađem tekst i prevedem ga alatljikama na netu, ali neću to da uradim da ne pokvarim magiju. Obožavam i to što je to tuđa pesma i baš je Ćelentano učinio da ona postane slavna (istina, za njega je i pisana). Pošten da budem: trudio sam se, ali Paolo Konte mi nikad nije išao pod kapu; pre bi se moglo reći da mi je išao na ganglije. Ali eto, ovde se potrefilo. Sve se potrefilo. Ćelentano je bog.

– * –

A sad ponovo, jer ovakve pesme se obavezno slušaju dvaput u nizu.

Hoću takvu psihodeličnu košulju… Kad Jasna ovo pročita, reći će “Nema problema, samo takve košulje se ne peglaju na vangli, pa ti sad gledaj šta ćeš.”