Na G+ je osvanula zanimljiva lista od stotinu kratkih činjenica o digitalnoj fotografiji. Ono jeste da lista pati od malih nedostataka tu i tamo, ali ne mari, jer to je lična lista autora, a ne objava nekakve belosvetske istine. Uostalom, stota teza glasi “Sačini sopstvenu listu”.
Najpre mi je palo na pamet da prevedem ovu listu i tako sačinim poseban prilog, ali to ću učiniti tek kad udovoljim stotoj tezi. Štaviše, pala mi je jedna ideja na pamet…
Delim sa vama nekoliko meni najzanimljivijih teza sa te liste, uz prateće komentare.
- Film nije bolji od digitalnog.
- Digitalno nije bolje od filma.
Kada budete čuli nekog da drži predavanje o tome šta je bolje od dve tehnike, pitajte ga kada se poslednji put oprobao sa najnovijim tehnikama u produkciji i postprodukciji sa filmom, a kad sa digitalnom tehnikom. Tehnologija je dostigla i prestigla granicu celishodnog – da, uvek može bolje, ali priznajte da sve svoje fotografije koje su veće od 10 Mpix uglavnom pregledate na ekranu (2 Mpix ili manje) ili na foto-papiru (3 Mpix ili manje). Dinamička svojstva amaterskih fotoaparata su dostigla svojstva amaterskog foto-filma; u profesionalnoj klasi, to se desilo odavno. Ostavite teoretičarima da se bave tim poređenjem, a vi se mašite onog oblika koji vam je dostupan. S obzirom na to da danas dominira ekonomski momenat, čak i među profesionalcima, prestanite da lelečete za hemijskim procesom i latite se digitalnog. Ako možete da čitate ovo, možete i da obrađujete digitalne fotografije – to nije božije slovo.
- Fotoaparat je alatka, a ne igračka.
Dve krajnosti ne mogu da shvatim. Prva je ona gde ljudi kupe fotoaparat, ponekad i takav da opcijama prevazilazi kapacitet znanja korisnika, a onda ga ushićeno koriste isključivo u potpuno automatskom režimu, nadajući se čudu tehnike u dosezanju totalnog kvaliteta – koje se ne dešava. Naravno, ne daj bože da se takvi iole posvete nekom realnom upoznavanju mogućnosti svog fotoaparata; ne kapiraju da se za samo tri popodneva usmerenog igranja fotoaparatom može naučiti toliko da rezultat trajno postaje neuporedivo bolji. Takve ljude ćete prepoznati po tome što noću slikaju sto metara udaljene objekte koristeći blic čiji domet je dva i po metra, a onda odmah pogledaju u displej da vide svoje delo i načine namrgođenu facu kada shvate da su proizveli novo digitalno đubre. I tada se entuzijazam postepeno pretvara u mržnju, što je predmet sledeće teze.
- Džepni fotoaparat je još uvek fotoaparat.
Druga krajnost su oni koji sa gađenjem govore o džepnim fotoaparatima, uključujući i svoje sopstvene. To čine najčešće u prisustvu onih za koje misle da su poznavaoci ili onih koji u rukama drže neke skupe sprave (koji uglavnom i jesu poznavaoci). Takav izliv animoziteta nema utemeljenje u pameti. Najjeftiniji aparati, uključujući čak i poneke aparatiće ugrađene u mobilne telefone, takođe mogu da načine zanimljiv i neponovljiv snimak; trik je samo u tome da saznate koji su to limiti vašeg aparata i kako da ih prevaziđete. Moja najpoznatija fotografija, vidi desno, jedina koja se otela od mene i živi svoj život u sajberprostoru, načinjena je fotoaparatom od 1,2 Mpix, pa čak nije ni cela na slici, nego je to izrez. Da sam tad imao DSLR u torbi, ne bih uspeo da načinim tu fotografiju, jer bih se plašio da će neko od službenih kerbera u prodavnici da navali na mene (dešavalo mi se i to).
- Ne povlađuj fotoaparatu: koristi ga neštedimice.
Imam druga koji mi je održao predavanje o tome kako da čuvam svoj skupo plaćeni fotoaparat. Rekao sam mu da sam tu spravu kupio da bih je koristio, a ne da bih je držao pod staklenim zvonom. Nije mu bilo dosta. Ućutao je tek kad sam mu rekao da se u mojoj arhivi od 2003. godine nalazi oko 70.000 digitalnih fotografija, pa sam ga pitao koliko fotografija on ima u svojoj arhivi; i on ima foto-arhivu, ali ne zna taj broj.
Čovek je mrtav ‘ladan izjavio da je torba najvažniji deo foto-opreme. Kad sam mu rekao da to nije torba, nego su to fotoaparat i objektiv, skočio je na mene kao da sam izjavio da torbu ne treba imati. No, dobro: čovek ima istoriju nesposobnosti da pravilno razume šta drugi kažu, pa mu ne zameram.
– * –
- Daj fotografije, a ne izvinjenja.
- Najbolja prilika se uvek javi u neočekivanoj situaciji.
Dugo je trebalo da se nakanim, pa da parkiram pored puta kad god se ukaže prilika za zanimljivom fotografijom. Dobro sam proučio sve prilike vredne pamćenja kada sam ostao bez neponovljive fotografije i znam šta mi je činiti. Hoće li to pomoći da sledeći put uhvatim neponovljivu fotografiju ili neće, videćemo. Tek, obećao sam sebi da više neću propuštati prilike koje sam do sada propuštao.
- Prvo razmisli, pa tek onda pritisni okidač.
Ko god je ovo prvi rekao naglas, bio je u pravu. Ovo mi je teško da prepričam, jer se svodi na osećaj. Moje lično iskustvo ide u oba smera: sa verovatnoćom od 90%, ne moram da gledam u displej da bih već znao da li je fotografija valjana ili nije. A nije važno da li je iskustvo veliko (ne, nije bitno imati 70.000 fotografija – ono je bio samo argument za ućutkivanje), nego da li je ono kanalisano. Ništa lakše nego ispucati brdo fotografija; moj lični rekord je preko 600 fotografija za jedan dan i to je mahom bilo digitalno đubre. Bio sam u prilici da ponovim takvu sesiju: bila je daleko uspešnija od prve, a imao sam oko 120 ekspozicija u totalu.
Dobra vežba: krenite u sesiju, bilo kakvu, i ograničite se na 36 okidanja. Ako pogrešite, i to se važi, nema “ovu brišem, ajd’ ponovo”. Znaćete da ste bili vrlo uspešni ako iz te sesije budete imali deset fotki vrednih prikazivanja.
- Nema potrebe da fotografišeš sve.
Oslanja se na prethodno. Fotografisanje bez mere je karakteristika nesigurnosti; ovo vam govorim iz ličnog iskustva. Da sam uvek bio siguran u ishod, u mojoj devetogodišnjoj arhivi ne bi bilo 70.000, nego 15.000 fotografija. Bolje bi bilo da vreme koje posvećujemo neposrednom fotografisanju posvetimo razmišljanju o kadru. Brzim mlaćenjem sto ekspozicija možda ćete doći do tri vredne fotke sa nekog mesta. Pažljivim izborom rakursa, svetla, parametara i trenutka, iz deset ekspozicija imaćete šest vrednih fotki. Računica je prosta, jasna i tačna.
Drugim rečima: možda neće odmah biti očigledno, ali pokušajte da prepoznate razliku između “fotografiši uvek” i “fotografiši stalno”. Prvo je poželjno. Drugo nije.
Da bih rekao sve što imam na tu temu: grozim se i onih koji odbijaju da slikaju jer “unapred znaju” da neće dobiti belosvetsko remek-delo. Uopšte, količina glupog koje su ljudi spremni da ispolje u bilo kojoj krajnosti prevazilazi moć objašnjavanja.
– * –
- Prikaži drugima samo najbolje fotografije.
Postoje dva razloga zašto biste sa letovanja prikazali drugima najviše 80, a ne 1250 fotografija. Prvi razlog je taj što već imate 1199 nezanimljivih snimaka, a gledalac će vam dati fore da ga udavite sa samo 29 nezanimljivih fotki na dan. Drugi razlog je taj što živ čovek ne može da deli vaše ushićenje upravo završenim putovanjem niti da izdrži toliki broj fotografija uz usputnu priču koju mu nabacujete nesuvislo, bez početka i kraja. Dajte posmatračima samo pet fotki za pamćenje i još deset informativnih, pa će vam biti zahvalni. Ponudite gostima 1200 gluposti na pregled, pa će vam to biti poslednja prilika da ste to učinili. Oni najveštiji će već oko stote fotke otići samo da odnesu tetki lek.
Postoji i treći razlog, ali je tajna velikih majstora. Eno, Scott Bourne se nedavno vratio sa Aljaske, gde je slikao orlove i grizlije. Za pet dana koliko je tamo proveo, samo on zna koliko hiljada ekspozicija je napravio. Svet je do sada video dvadesetak fotografija (evo nekih). Čovek je velemajstor, pa verujem da ćemo do kraja videti i celih sto fotki. A kada ćemo videti ostale fotke? Nikada. Imaju li velemajstori škartove? Još pitate. Jedina je razlika u tome što oni svoje škartove ne objavljuju.
- Najbolje fotografije su one koje svojom pričom izazivaju želju za više.
Dajte sebi u zadatak da sa neke foto-sesije donesete jednu fotografiju na kojoj će vam ljudi čestitati. Jasnina kuma me progoni pričom o nekoj mojoj fotografiji na kojoj sam tokom neke piknik-žurke uhvatio detalj: bebica spava na maminom ramenu; mama je okrenuta leđima, a glava bebice je potpuno u prvom planu. Kaže, eno fotke kod te porodice (to je neka kumina rodbina), stoji uramljena na televizoru. I još kaže: oni bi voleli kada bi ih ti opet slikao sa decom jer ti to tako dobro radiš.
Našao sam tu fotku u arhivi, evo je desno – možeš misliti. Prvo, to nije bebica, nego klipan od bar dve godine kome roditelji nisu umeli da oduzmu cuclu na vreme. Drugo, badža ne spava nego gleda. Dobro se sećam, merkao je neku tortu, jer je želeo još šlaga. I treće, lako je da fotografija uspe kad je na prirodnom svetlu, a ja prišao dovoljno blizu da bi lice tog dečaka ispunilo kadar.
Ovde je privlačnost fotografije indukovana: imam na stotine takvih fotki i neke od njih su zaista vrlo uspele. Međutim, većina je ovakva, trivijalna i sentimentalno vredna samo porodici i prijateljima, a ostatku sveta je nezanimljiva. No, ljudi se lože na decu i mačiće i tu nema pomoći.
To što je fotografija uramljena na televizoru, pretpostavljam da bi trebalo da bude kompliment; pa i liči na takve da drže fotografije i hekleraje na televizoru. Otkud im ta fotografija, nemam pojma; verovatn oje kuma dala d ase odštampa negde, pa im odnela. Pa dobro, neka bude. No eto, oni sad žele više na osnovu te jedne fotografije. Kada bih se profesionalno bavio fotografijom, izvesno je da bih se najradije bavio decom; roditelji često padaju na moje fotke svoje dečice, ne razumejući da bi i sami mogli da uhvate takve fotografije samo kada bi decu tretirali kao ličnosti, a ne kao permanentne izvore sopstvene nervoze i frustracije. Ja sa tuđom decom uvek najpre provedem deset minuta u igri, pa tek onda počnem da ih fotografišem. Osim uživanja u svođenju kontakta na igru, ja usput steknem i poverenje klinca kojeg hoću da slikam. A tu prednost ništa ne može da zameni.
– * –
- Prirodno svetlo je najbolje svetlo koje postoji.
O ovome nema šta veliko da se priča: odmah vam je jasno ili vam neće biti jasno nikad. Sa tog stanovišta, nije trebalo ni da pominjem tu činjenicu. Hoću da kažem nešto drugo: prednost prirodnog sveta ide čak dotle da ne bi bilo glupo odreći se oštrine u slučaju da prirodnog svetla ima, ali nedovoljno. Elem, ako imate DSLR aparat, podignite ISO faktor; ako škljocate malim fotoaparatom, nađite način da produžite ekspoziciju.
- Uvek je bolje da podeksponiraš nego da preeksponiraš.
Dinamička svojstva čak i najmanjih senzora su jako unapređena poslednjih godina. Ako je fotka malo tamnija, lako ćete izvući detalje. Ako je presvetljena, informacija je izgubljena i nema leka. Uzgredna opaska: da biste rešili problem nehotične greške u količini svetla, koristite RAW format. Lična beleška: nisam verovao svojim očima šta sam sve izvukao iz mraka sa nekih škart-fotki uhvaćenih APS-C senzorom. Još uvek se navikavam na to. Istina, ne bih baš da mi to postane navika, ali lepo je znati da može.
Nemoj da se plašiš kiše.
Nema mi druge: opremiću se nekom kabanicom za sebe i kabanicom za fotoaparat, pa ću izaći na kišu. Kiša daje mogućnost za čudne kontraste u vazduhu, to sam savladao još kao klinac, kad sam koristio dobro zaptiveni fotoaparat, legendarni Kiev 4 sa žutom mrljom, da fotografišem školsko dvorište. Kiša je višestruki izazov, a suočavanje sa izazovima se po pravilu isplati.
- Nikad ne fotografiši ako si gladan.
Ili ako te bole noge, leđa, glava, ako te bilo šta deranžira. Ukoliko bilo koja neprijatnost zasmeta da se sasvim posvetite činu stvaranja fotografije (koje se, upamtite, samo završava upotrebom fotoaparata), bilo bi bolje da prekinete sesiju. S druge strane, ne treba biti ni plačipička: za neponovljive scene se treba malo i žrtvovati, stisnuti petlju i raditi vredno. Uzgredna opaska: osim fotoaparata i objektiva, nije torba najvažniji deo opreme. Najvažniji sporedni deo foto-opreme je odlična i udobna obuća. Verujte onom ko je prvog dana u Rimu napravio žulj veličine 6×3 cm na stopalu, pa onda tako hodao sledeća tri dana.
- Sačini sopstvenu listu.
Upravo to ću i da uradim. Povezaću ovaj zadatak sa projektom “jedna na dan” i obavezaću se da hvatam teze o sopstvenoj praksi. Na kraju drugog ciklusa, u aprilu 2013. godine, objaviću listu sa stotinu činjenica (ili šezdesetpet ili devedesettri ili stodvadesetsedam ili stodevedesetčetiri ili…) koje nalazim relevantnim u sopstvenoj paradigmi bavljenja fotografijom.
– * –
I to bi bilo to, za početak. Iskren da budem, od onih stotinu teza mogu mrtav ‘ladan da potpišem barem osamdeset. Gotovo o svakoj bih imao šta da kažem iz sopstvenog iskustva, pa čak nekim tezama i da oponiram. Zato ću prebrati tu listu i od nje napraviti svoju; ovih šesnaest su samo početak.
Znate, nekad davno, takva krađa bi se zvala “plagijat”; danas se takav postupak stavlja u kategoriju “postmoderna” i predstavlja najbolji izgovor u vaskolikoj istoriji umetnosti.