Primedba domaćina bloga: ima neke osobite pravde u tome što se moj Komšija pridružio ekipi Suštine pasijansa. Elem, on je napisao program za jedan pasijans na nekoliko platformi. Empirijski je opovrgao trvdnju da niko nije napisao igru u… Uh, čegbremalo, to će on da ispriča… Komšija, navali.
Пасијанс нам у породици дође нешто као домаћа животиња. Први сам одређао са шест година; у време кад сам се срео са великим, били смо већ студенти. Донела га је тадашња госпојина цимерка, ја заразио свог цимера, и ређало се до бесвести.
Осим што никако нисмо успевали да решимо главни проблем: то је ВЕЛИКИ пасијанс. Ређа се са све 52 карте лицем навише, и требају му још четири празна места. Дакле, сваки пут треба склонити све са стола, а сваки сто је магарац на ког се товари.
Прође отад седам година, стиже ’83, чекамо друго дете и први рачунар. Данима се није знало шта ће пре да стигне. Да прекратим време, одређао бих који пасијанс, али на једином столу никад места, те кренем линијом већег отпора: да напишем програм за тај пасијанс. И то на папиру, док чекам да рачунар (добро, спектрум) стигне. Већ негде око шесте папирне верзије зверка од машине је коначно била на столу, бебица већ другу недељу у кревецу, ја научио спектрумов бејзик, а варијанте како је машина прошверцована већ напола заборављене. Човек ми је само рекао да је то донела нека фолк певаљка удата за странца, па као додатак уз озвучење и остале кућне апарате приликом усељења, а да је резервна линија ишла преко жене неког источноевропског амбасадора.
Спектрум је имао страобалан број тачака по екрану – 256х176 – па цртање целих карата није долазило у обзир. Карте су, још пре него што сам знао шта је то минимализам, сведене на 8х16 тачака – горе бројка, доле боја. Знаке за боје и десетку сам морао да цртам, и то бајт по бајт, на папиру, преводећи црне тачке у јединице па бинарно збрајајући, и да то држим у самом коду, као корисничка слова.
Негде око двадесет и треће снимљене верзије већ сам имао и бодовање. За друго и треће дељење сам и мењао боју поруке, а увео сам (једино одступање од правила) и четврто, које се не бодује, али ако послужи да се партија заврши, онда признајем бодове. Уз четврто дељење су следиле и шаљиве поруке попут „неће карте поштена човека“, „више среће други пут“… Осећао сам се моћно, једном да и ја будем делилац електронске правде.
Програм је на крају био дугачак око осам килобајта, и одигран је стотинама пута. На крају је и госпоја ми морала да призна да су ти рачунари корисне ствари, јер бисмо иначе губили силно време мешајући карте.
И више нисмо морали да склањамо све са стола.
Komentari su onemogućeni.