Tokom pisanja ovog teksta nijedan član RIK nije povređen… fizički. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima upravo željena, pre svih Marku Blagojeviću
U Belimarkovićevoj 9 11000 Beograd (broj telefona 011/2851 825) Zoran Lučić (zoran.lucic@cesid.rs), Marko Blagojević (marko.blagojevic@cesid.rs), Đorđe Vuković (djordje.vukovic@cesid.rs), Bojan Klačar (bojan.klacar@cesid.rs) i Ivo Čolović (ivo.colovic@cesid.rs) čekaju rezultate izbora. Počinje nervoza, već je 21:30. Marku zvoni telefon: „Da, draga. Jeste, dete treba da spava. Pa nisam ja kriv što vozaju kutije sa Kosova ravnog po Srbiji zemlji da prevrnu i da druga postanu brojanja. Ne, draga, nisam rad kavzi, nemoj tako, nit’ je rada odlazeća vlada, znaš da sam uvek bio pozitivan, no su radi OEBS posmatrači od dosade što ne znaju šta bi pa se nama na vrat okačili. Znam, znam, dete hoće da mu ja čitam strip o Mikiju Mausu. Hajde, pusti je još 15 minuta da gleda Nodija, onu epizodu kad Lukavi i Gobo pecaju korpe sa slatkišima. Ta je dobra. Hajde, ljubim vas, ćao!“ Slična situacija i kod ostalih. Nekako se rešavaju bede. „Ljudi, ja sam mrtav umoran. Nikad nisam bio van kuće posle 22h“, žali se Zoran, preuzimajući na sebe da kaže šta ostali misle. Svi klimaju glavom, dremovno, više nizbrdo nego uzbrdo. Baš tada, iz računara se čuju alarmi. Svi skaču, prilaze serveru. Mašina krcka pristigle podatke iz jedine CeSID-ove tajne, reprezentativnog uzorka, statističkom metodom Partial Parallel Vote Tabulation. „OK, gotovo. Odoh ja na konferenciju, vi palite kući“, kaže Marko petnaest sekundi kasnije.
