Igra je suštinska potreba Homo Sapiensa, i samim tim integralni deo ljudske civilizacije. Igramo se stalno, do te mere da nije jasno postoji li išta što igra nije.
Koja igra kome odgovara, pitanje je karaktera i društvenog položaja. Jer igara ima raznih: odvoji cicu (igra na sreću, potrebno je imati dobar automobil sa zatamnjenim staklima, zaustavite ga pored neke žene na ulici. Ako ona uđe u automobil, pobedili ste); lansiraj pa kud puklo (ruski rulet tuđim glavama, dajte Svemirskoj agenciji novac, ali je obavežite da za nabavku delova raspisuje tender na kome pobeđuje najjeftini ponuđač, u čijem Upravnom odboru sasvim slučajno sedite. Zatim u raketu posadite ljude, pa je lansirajte u svemir. Ako se raketa ne raspadne, pobedili ste. Igra nudi i drugi nivo težine: možete pobediti i ako se raketa raspadne); citi(t)raj, pa objavi (igra umeća i uzvišenih mentalnih sposobnosti, napišite naučni članak pa ga pošaljite časopisu. Recenzent će vas odbiti, ali će u obrazloženju suptilno naznačiti koje biste radove morali da citirate da bi vaš članak naprasno postao vredan objavljivanja. Pobedili ste ako i vaši članci postanu deo ucene… pardon, igre). I tako redom, dopišite po nahođenju.
Citat dana nam se skoro nameće od strane čoveka koji je negde zaturio glagol “stariti”, a uživanje u kratkim pisanim formama deli sa slušaocima/čitaocima već četvrt veka.