Od svog ludila u spoljnom krugu pakla, ja sam tokom Đurđevdana imao bogat foto dan. U inat svima.
Malo sam mlatarao okolo, malo slikao oblake, malo kaktuse, malo Kaću koja mi je pozirala veštinom kao da je išla na kurs za manekene… A beše i materijala za arhivu za blisko društvo, jer smo stigli i do poZZdravljača, koji je okupio društvo povodom slave, kako on to sam voli da kaže. Nije da nije, iz sve četiri sesije iz prethodnog dana imam fotke vredne objavljivanja u projektu “jedna na dan”, a to uobičajeno znači da sam ja sad na slatkim mukama…
Da ne bih izigravao Buridanovog magarca, trudim se ovog puta da izdvojim prvu fotku koja je “pozirana” i u kojoj sam imao jasan cilj da izolujem prednji plan od pozadine. Elem, prošlo je već dovoljno vremena otkad imam DSRL u rukama i takav zahtev bi morao da mi pređe u rutinu. Upućen sam da u dvorištu imamo tek procvetali kaktus i to je bilo dovoljno.
Zapravo, nema tu neke nauke. Pobrineš se za režim blende i odmah postaviš najveći mogući otvor; nađeš kadar, škljoc, izvezeš na računar, središ malo tokom konverzije i to je to. Ovde sam malčice očijukao i sa činjenicom da je prvi plan u senci, a pozadina na suncu, što je zamalo zasmetalo prilikom fokusiranja, ali to sam već rešio merenjem u tačci – dakako, na crvenom cvetu. Obrada je bila minimalna i svela se na par trivijalnih koraka: malo tešnji kadar, malo pojačanje jasnoće i vibrantnosti, blaga vinjeta, stop, gotovo.
Presuda: mišn akomplišd. 
Lako je tako, kad imaš šta i imaš čime. Obezobrazio sam se, mnogo mi je lepo što mogu da slikam onako kako donedavno nisam mogao i tek se privikavam na to; teško je kontrolisati veoma povećan stepen slobode i toleranciju na greške. Ali, kao što rekoh, to su slatke muke.
Bio je to dobar dan za foto-ludijanje. Idemo dalje. Život je sladak i valja ga živeti.