Može li se fotografija načiniti iz glave? Izgleda da može.
Bilo je pometnje u toku kasnog popodneva: imao sam plan da izvedem jednu davno planiranu foto-sesiju po okolini, ali časak pre nego što je trebalo da se uputim, imao sam problema u računaru: grafička kartica je ispustila plemenitu dušu i nimalo plemenit miris paljevine. Kada se ispostavilo da druge štete osim spaljene kartice nema, bilo je već kasno da krenem napolje, a bio sam oznojan kao da sam proveo dan na vrelom asfaltu…
Ta figura “na vrelom asfaltu” me je podsetila na jednu nedavnu fotku kojoj sam hteo da se vratim. Zadao sam sebi zadatak da od trivijalnog škljoca napravim magičnu fotku za razglednicu Kikinde. Mogu li ja to, zapitao sam se i dao na posao. Dvadesetak minuta kasnije, dobio sam ovo:
Ova fotka je blaga rekonstrukcija jedne razglednice iz doba kada se u drugom planu nije nalazio ćorsokak (tj. početak pešačke zone), nego je umesto asfalta tu postojala žuta kocka niz dugu ulicu koja blago savija udesno, pa ulevo da bi obišla pravoslavnu crkvu (drugi toranj; prvi pripada katoličkoj crkvi). Imao sam neku razglednicu, ko zna koliko staru, na kojoj su boje od dugih godina otišle do vraga, pa se pretvorile u žute i zelene. Jako sam voleo tu sliku. Ni sam ne znam kako i zašto, šetajući prekjuče, stao sam (izgleda) na tačno isto mesto, ispred Sretenovićevog foto-studija (da li je to Vladin deda Vasilije bio autor stare fotografije? Zbilja ne znam) i štriknuo scenu pred sobom, ne razmišljajući osobito. Trik u ovoj priči je u tome što osnovna fotka koju sam uslikao nije ni za đavola:
Ajd’ kanta za smeće dole desno i deo točka bicikla dole levo; nego te žice, ima ih po celom gradu i strašno smetaju. Obaška, još nije bio zlatni sat, sunce visoko, boje isprane i kontrasti prejaki (ovde su još i umekšani). Valjalo je zasukati rukave, pa klonirati, brisati sa kontekstualno osetljivim alatom, krpiti, prelivati… To traje, a ja po pravilu nemam toliko strpljenja.
Ali, ovog puta mi đavo nije dao mira. Mogu li ja to, zapitao sam se i krenuo da čeprkam po presetima među kojima kao da sam ranije video jedan koji mi odgovara. Kad sam našao šta mi je bilo po volji, toliko sam bio ushićen da čak nisam skidao žice sa polazne fotke, nego sa one na koju sam aplicirao preset po imenu Summer Haze… A onda, kad sam se vratio iz Foto-radnje u Svetlosobu, pa još malo doterao neke sitnice, dodao sam preset iz Lomo familije, malo pojačao efekat vinjete i gotovo glasno uzviknuo kad sam skoro-pa-prepoznao onu staru fotku koju sad imam samo u sećanju. Rezultat vidite gore. Razmišljao sam da dodam sloj koji asocira na habanje, pa da umekšam sliku tako da se boje malčice razliju, ali sam ipak odlučio da to ne činim: jednog časa je bilo jasno da je fotka gotova i da odatle mogu samo da degradiram ono što sam postigao. Jedina razlika koju pamtim je ta da su ovde linije oštrije, vinjeta štogod tamnija (ali ko može da odoli) i detalji očigledno drugačiji, ali nema veze: atmosfera je ista.
Presuda: mišn akomplišd. 
Najpre, ispunio sam zadatak da izvedem atmosferu na sceni čiji uzor tek pamtim, što ponekad baš i nije tako lako. Drugo, bio sam dovoljno strpljiv da od lošeg kadra napravim prihvatljivu scenu vrednu prikazivanja. I najzad, rezultat mi je popravio raspoloženje nakon što mi se plan za foto-sesiju pokvario zbog banalnog, ali ozbiljnog razloga. Veoma sam zadovoljan ovim foto-danom.
Idemo dalje; još samo hiljadu ideja da realizujem, pa ću napraviti pauzu.