Uspeo sam nekako da izbegnem ceo ovaj džumbus, tako da mi predizborno ćutanje ne znači baš ništa. Ali, nekako se ulučilo da primetim nešto. Pune trideset dve godine su prošle, a mi ne odustajemo: i dalje tražimo barona Minhauzena u ponudi potencijalnih vođa.
Kako da se ne setim ponovo? Moram. Red je, godišnjica je od smrti najveće multinacionalne utopije u istoriji ovog podneblja.
Sindrom barona Minhauzena je bio funkcionalan 35 godina kulta žive ličnosti i još oko pet ili šest godina posle, a onda smo brže-bolje krenuli u potragu za novim vođom. Da nađemo nekog drugog zbog koga ćemo i mi da izvodimo svoju decu sa jutarnje nastave kao što su nas izvodili i da mu tapšimo, mašemo zastavicama i bacamo cveće pod noge samo zato što je snažno primirje među plemenima nazvao bratstvom.
Ala smo ga našli. Pardon: ala smo ih našli. Svako svog. I svaki od njih otpoče gradnju nove kule u vazduhu. I to od krova nadole, bezbožnički i bez obzira na sve. Materijal su vadili iz blata i mešali ga sa krvlju. Podupirali kostima mojih vršnjaka.
Panta rei. U krug.
