Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Stvar se zapetljava, i to opako.
Samo da vas podsetim: ovaj nastavak je radila druga ekipa nego prvi deo. Zato drugi glumac u ulozi taksiste. Pratite fabulu, to je bitno do na detalj.
A šta dalje, saznaćete sutra.
Uzgred, preporučujem gledanje u režimu punog ekrana i u HD varijanti. Izvinjavam se onima koji malo teže prate sadržaj na engleskom jeziku, no verujem da će i oni moći da se snađu relativno pristojno.
“Evo, kupila sam nešto za tvoju fotku dana”, reče Jasna na pijaci. Ali nisam slikao u nedelju, nego u ponedeljak, kad sam video da latice počinju da otpadaju…
Kod prodavaca rezanog cveća pojavile su se nekakve pitome bulke, kako sam čuo da ih zovu. Nemam pojma, nikad to pre nisam video… No, ispostavilo se kao teško za slikanje, jer kako mrdnem, tak ose zaljuljaju ti prašnici, pa fotka ispadne mutna. Na kraju nije bilo druge nego da stavim fotoaparat na stalak i, čak, angažujem daljinski okidač. A rezultat:
Danas slušamo jednog velemajstora koji nastupa uživo u društvu druge dvojice ništa manjih velikana modernog američkog zvuka. Lyle Lovett u društvu Johna Hiatta: dovoljno mi je da neko samo pomene kombinaciju i ja sam se već naježio. Evo, slušajte. A obratite pažnju i na tekst ako možete.
Moram da naznačim da sam za ovaj snimak saznao na blogu Naopakog Indijanca, čije pisanije vam toplo preporučujem.
Ovog jutra započinjem jednu veoma posebnu seriju. Reč je o jednom projektu o kome ću pričati malo pomalo, da biste sve kockice mozaika sklopili tek na kraju serije, kroz nedelju dana. Važno je da gledate redom, da ne budete nestrpljivi, da se slobodno upustite u detalje i da uživate ako vam je po volji.
Za početak, samo nekoliko napomena.
Ako me ikad uhvatite da se priklanjam volji većine samo zato što većina čini da trivijalno postane relevantno, slobodni ste da me javno optužite za mentalni blud. Počećemo sa fotografijom.
Kad sam pre pedeset dana pokrenuo drugi ciklus “jedna na dan”, tad sam obećao sebi “svaki dan po fotografija, a ne nužno svaki dan fotografisanje”. A kad je za mnom bavljenje sa 120 fotografija izvedenih mahom u režimu “cak-cak-cak” tokom prethodne večeri na Noći muzeja, onda je dan svakako bio pun fotografije. Za oko mi je zapala fotka koju sam uradio bez blica i pod jačim zumom, pa sam mislio da je to razlog što je malčice mutna. Ali svejedno, nisam mogao da se odvojim od nje:
У ствари, није тачно да је овај пасијанс једина игра урађена у Фоксу. Видео сам једну верзију тетриса. Ма чуј, видео – играо. Али то је било тек у овом веку, а и тетрис је већ био написан. С друге стране, био је написан и пасијанс…
Година ’94, Тиби и ја цимери на гастарбајтлуку, станујемо код неке бабе и радимо у фирми преко пута. Радно време скроз раштркано, од подне до нека доба ноћи, довукли једну машину у собу да бисмо чачкали не знам ни ја шта већ. Са неке дискетЛе ископам неку од верзија пасијанса и помислим да би… могло. Јер Фокс 2.6, јелте, више није само алатка за базе података, то је озбиљан језик који има свашта. Оно, нема графику, осим неке скрнаве (нова реч, тада у моди) библиотеке са незгодним приступом, али све остало је лук и вода да се уради.
И урадило се, опет усправно, и радило је. Нисмо се, међутим, много играли, јер смо пречесто морали да се селимо са машине на машину, посла је било преко главе, и ретки сати доколице су пре водили ка пиву него ка монитору. Играло се кад дођемо кући – на топ листи из тог времена налазим датуме из 1994, 1996…
Nastavite sa čitanjem… “Историја пасијанса (3)”
Jedna od najlepših mogućih muzičkih zavesa za nedeljno popodne dolazi iz kuhinje grupe Yes, čiji album Close to the Edge je predmet bukvara progresivnog rocka. Biram verziju sa živog albuma Yessongs.
Uopšte, skrećem vam pažnju na razne žive verzije ove veličanstvene pesme, a posebno onu sa albuma Keys to Ancension 2 (1997). A što se same pesme tiče, nemojte ignorisati tekst.
Nemate kud? Imate kud. Pitanje je samo želite li baš tamo…
Pošto ovo nije film u kome glavnu ulogu igra Džon Vejn, pa se plitka gluma može prihvatiti zarad šarma i ikonografije, to ću ovog puta da se izjasnim da mi nijedan od te dvojice kauboja nije po volji. I to ide do te mere da mi je svejedno. Žao mi je, ali vi, koji ste se primili na iluziju da između njih postoji razlika, nećete nikad imati moje saosećanje jednom kad vaše iluzije budu razvejane vetrom.
Ko je priznao da je gledao, ko nije… Bar smo zavirili. U sredu smo svi bili zgroženi duelom predsedničkih kandidata: i to osećanje je prvi nacionalni konsenzus postignut u poslednjih nekoliko godina. Oni koji su afirmativno govorili o bilo kojem od dvojice ponuđenih ludaka, kada saberete na gomilu one koji zaista misle to što govore, pokazuju se kao bedna gomilica kojoj ne vredi objašnjavati bilo šta. Oni bi zaista skočili u bunar da to njihov pulen zatraži od njih. Problem je u tome što bi oni hteli da i mi skačemo za njima.