…Tačnije, na Tenerifama. Učinite sebi uslugu i pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Brat moje kume živi na Tenerifama sa svojom porodicom. Trenutno je u Kikindi, moraću da mu pokažem ovaj klip i da ga pitam za te magle.
Month: May 2012
Jedna na dan (49): 19. maj 2012.
Moglo je da bude svašta. Sreća vaša i moja, bio sam mrtav umoran…
Mogu ja sad da ispaljujem mediokritetske hvalospevno-nikakve kritike Noći muzeja, ali ove godine to nije imalo šmeka kao ranije. I pritom nisam ni zloban ni pakostan, jer podržavam tu inicijativu i dalje. Jedino… Uh, hajde da ućutim. Tek, dan je bio dovoljno naporan, kasno smo stigli u Kuriju i štrikao sam fotoaparatom bez osobitog plana – osim jednog. Bio je to plan da uhvatim bar jedan kadar nečeg što očigledno aludira na rustični karakter stare kuhinje. Imao sam sreće, jer sam našao objekte vredne slikanja ka tom cilju:
Večera je gotova
Ne mislim da vi sad treba da budete gladni, tek je popodne. Ali ako ste davno ručali, ogladnećete dok preslušate ovo. A valja da preslušate. A pošto je Peter Gabriel multimedijalni umetnik još od doba kad reč “multimedija” nije ni postojala, valja i da gledate. I da pazite na času. elem, ovo je škola.
Mnogo je vremena prošlo, bilo je vremena da se stvori nešto uporedivo sa ovim. To se nije desilo. Ne zato što niko nije hteo, nego zato što niko nije umeo. Bowie se beše približio, ali njemu je prangija bila draža.
A sad pravac na Noć muzeja!
Imitacija dvadeset pet glasova
Najpre mi se učinilo kao puko kreveljenje, a onda sam skontao da tu ima nešto. Pa sam pogledao ponovo, pa sam rešio da podelim sa vama. Pazi sad:
Ne znam ko su svi glasovi, ali na osnovu onih koje sam prepoznao, ne sumnjam da je vrlo uspešno.
Jedna na dan (48): 18. maj 2012.
Najzad malo lepog vremena. Najzad šetnja sa fotoaparatom u ruci.
Kad sam se dočepao sat vremena šetnje po gradu, nisam mogao da se obuzdam: toliko brzo sam šetao da ništa nisam slikao. A nije mi bilo toliko ni važno: dočepao sam se malo kretanja. Kasnije tokom šetnje, zadao sam sebi zadatak: napravi razglednicu. Daj fotku nečeg zanimljivog. Taman udarilo popodnevno sunce, a uoči izbora su najzad skinuli skelu sa ulaza u opštinu, baš bih mogao toranj… Ne… Crkve sam već x puta slikao, sam sebi sam dosadio. E, da: replika kostura mamuta u svorištu Kurije; hajde da nađem bar jednu zgodnu sliku. I evo je:
Ulica Bejker
Kako da prođemo sedamdesete bez najomiljenijeg pasaža na saksofonu na svakoj radio stanici koja je držala do sebe?
Ne znam da li ste primetili: “Baker Street” je pesma koju je moguće slušati ko zna koliko puta u krug, a da ne dosadi. Ne znam zašto je tako; verovatno zbog genijalnog sklopa melodije, valjajućeg ritma i perfektne produkcije. Meni najdraži detalj je onaj furiozni ulet gitare na 4:49.
Još malo pa vikend. Imaćete šta da zviždućete dok se ne opustite sasvim.
Историја пасијанса (2)
За младе програмере који нису успели да по опису сами напишу своју верзију пасијанса, у овом наставку објављујем осамнаесту верзију програма. Пошто тада нисам имао штампач, а ни касеташ, програме сам снимао на тракаша, што је све појела помрчина, а овај сам… сликао са екрана. Штета, не виде се боје.
Од ’86 до ’89 сам радио у СТОУРу (сложена и тешка организација угроженог рада), прво на Партнеру, што је већ била озбиљна машина, са процесором з осамдесет, оперативни систем ЦП/М, а онда су ме пребацили на ПДП, па на Вакса. Игара на Партнеру није било, али сам нашао да има неки ЦБ80 бејзик, од Диџитал Рисрча, и претабао пасијанс на њега, па после и на ПДП бејзик (који је радио и на Ваксу, без већих измена). Наравно, графике није било. Није било чак ни специјалних знакова за боје карата, па сам морао да обрнем талон, да се карте ређају усправно, а буду приказане као текст. Црне сам ставио да буду инверзне – зелена подлога са црним словима. Поруке за четврто ређање су остале, а направио сам и топ листу. Убацио сам и “колико има сати”, на слово Т, јер се на Ваксу куцало контрол+Т а он би исписао тачно време са подугачком поруком и уништио два реда на терминалу. Слика је, у ствари, могла да се збрља ако улети било каква системска порука. Због таквих ствари сам имао и додатну рутину која би исцртала цео екран испочетка, кад затреба, на слово дублве (од милоште звано да бљу).
Nastavite sa čitanjem… “Историја пасијанса (2)”
Kako nežno probuditi dete
Šta da radite kad dete reaguje nervozno i burno u času kad morate da ga probudite? Ko god je probao, zna kakav je to rebus: ni mamina nežnost ne uspeva. Rešenje, izgleda, ipak postoji, ako prepustite uvežbavanje tehnike starijoj braći i sestrama, kao u sledećem klipu. Dakle, najpre naučite dete da voli grunge, a onda mu pustite muziku kad želite da ga probudite. To izgleda otprilike ovako:
Svojevremeno sam stavljao tajmer na radio stanicu na muzičkom stubu koji smo imali u dnevnoj sobi. Funkcionisalo je dok nismo oguglali. Ovakve eksperimente nisam pravio.