Pozdrav petom saradniku Suštine pasijansa

Ovo nisam radio odavno: predstavljam nekog čije učešće na blogu je do sada bilo samo u fusnotama, da ne kažem u komentarima. Zamišljao sam ga odavno kao redovnog autora na blogu, ali nisam smeo da ga pitam… Dok se kockice nisu složile, same od sebe ili uz nečiju pomoć, ko bi znao…

Kada jednu osobu nazivate sa više imena, to može da ima nekoliko značenja. Da se osoba krije, pa ima nekakve leve identitete. Da je uvišestručena ličnost, daleko bilo. Da se kreće na previše mesta. Ili, kao što je slučaj sa mojim drugom Draganom Nedeljkovićem, da na mnogo ljudi ostavi razne utiske, a da im usput pripomogne sprdati se.

Vi ste ga upoznali već na Suštini pasijansa, potpisuje svoje komentare kao D. R. Fairday. A ja? Upoznao sam ga kao nekog sa korisničkim imenom ‘ndragan’ na starom Sezamu. Pa smo onda našli poneku zajedničku temu; pa smo se uto i sreli par puta, najpre u Kikindi, gde je dolazio iz obližnjeg Zrenjanina da održava nekakve programe u državnoj kompaniji za radove u zdravstvu; taman da zbriše do mene na kafu sa ukusom kafe.

Pa se nalazismo na skupovima sezamovaca, tradicionalno na štandu časopisa “Računari” na majskom Sajmu tehnike. Pa se ulučilo svega i svačega, čak i to da smo se overili u Pešti uoči koncerta Rolingstonsa u leto ’95 i zajedno se na Nepstadion uputili. I svašta nešta, nakupismo on i ja već dobrih godina druženja, sa kotlićima, roštiljima i ostalim ekscesnim bahanalijama.

A što Komšija? Pa zato što je komšija Zrenjaninac, morao sam da ga otimam pred tim gramzivim Beograđanima koji bi sve da mi uzmu. Pa je vremenom eskaliralo u pisanje velikim slovom, i eto tako. Šta da vam kažem, evo, čak je rešio tako da potpisuje svoje priloge na SP…

Broj, gabarit i mitologičnost lovačkih priča koje imenjak i ja imamo prerastao je sliku koju smemo da prikazujemo tek tako, bez prethodne pripreme. Ionako ne biste verovali, pa šta da vam pričam. Pred njime zbilja ne morate paziti šta pričate, pogotovo otkako su mu deca postala već zreli ljudi, ali morate paziti kako pričate, jer će vas napucati volejem kad god uoči neki jezički čkoljac. Pogotovo voli da lovi one koji, kao, paze na svoj jezik, u koje ubrajam i sebe: mene kad napuca, onda se tu prašina sleže do prekosutra.

Ah, da: imam šta da vam pričam. Da pomenem, to jest. Najpre da kažem da je Komšija bloger odavno: voli da džangriza o temama koje je apsolvirao bolje od većine, pogotovo otkako se vratio odande gde je uzeo oćusvojdeonećetedameprevarite. A onda, ne smete propustiti kompendijum jezičkih zavrzlama i kojekakvih sadržaja koji se, uz štogod dobre volje, lako mogu uporediti sa “Svaštarom” Dragoslava Andrića.

A kako će izgledati priča čiji radni naziv je “Jan, Jen, Jin, Jon, Jun i njihov Komšija, naravno!“, to mogu samo da naslutim.

Lažem k’o pas. Ne mogu.

Za početak, Komšija priča o svom pasijansu. Znam tu priču odavno. I hvataju me trnci od zadovoljstva što će ona biti ispričana na Suštini pasijansa. Koliko vidim sa svog mesta, biće to u nastavcima. Pazi sad.