Telefonski razgovor kao psihoterapeutska seansa.
– Zvrrr… Zvrrr…. – malo koji fiksni telefon ovako zvoni, ali je onomatopeja modernih zvukova teška za pismeno predstavljanje.
– Alo, bre, Troslovni! – Gremlin je uočio identifikaciju.
– Ej! Ne gledaš tekmu?
– Ma, jok. Prčkam nešto tu…
– Daj mi Lujku.
– A-ha.
Da bi iskreni, pošteni roditelji upropastili rođenu kćer, dovoljno je kad se rodi da joj daju ime Julijana i više ništa ne moraju po tom pitanju (njenog upropaštavanja) da rade. A da je ne bi kô većina njene nemaštovite rodbine zvao Jula ili Julka, Troslovni ju je zvao Lujka. Logično.
– Ej, Troslovni! Ni ti ne gledaš tekmu, a? Kô ovaj tvoj. Zaglavio na kompu uz Dijabla.
– Ma, ‘teo sam da gledam, bre. Nego… Nego, bre, ova moja… Hm, bre, izašla iz kupatila i prebacila brus preko te-vea. Ludača!
– Strava!
– Kako da ne. I kažem joj da sačeka dok se ne završi tekma i ona poludi “bitnija ti utakmica od mene” i ja je molim, bre, da sačeka još koji minut i ona krene da histeriše, kao neće da čeka i ja kažem meni ne smeta da svako malo ja moram nju da čekam ‘još dva-tri dana’, jer je dobila i tu ona popizdi i izleti napolje.
– Šta uradi?
– Ode, bre. Otišla je!
– I šta sad? Si se zabrinuo da l’ će da se vrati? – bilo je osmeha u toj rečenici, ali Julijana Julka Lujka nikad nije zajedljiva.
– Ma, nisam, nego… Mislim, sad, jebote… Nikad do sada nije… Mislim, gledao sam šta je sve ponela sa sobom, da l’ je pokupila stvari i…
– I?
– Pa, ostala je neka njena knjiga, i kišobran, i… ali…
– Pa, je l’ joj ostao brus?
– Koji brus?
– Pa, taj na te-veu, bre. – i u ovoj rečenici je bilo nezajedljivog osmeha.
– Ah, vidi! Jeste, ostao je.
– Znači, vratiće se.