Nastavljam sa igranjem. Ama. istražujem. Tek saznajem dokle mogu da guram. Zasad još uvek iz ruke.
Marinku se jučerašnja fotka nije dopala, ali tako je to: svetu se ne može ugoditi. Ovo je daleko od onog klasičnog pristupa makro fotografiji kakvom sam se igrao poslednjih devet godina. Sada je to samo izolovani prostor u kome lovim klasičnu fotografiju, ali u vrlo ograničenom prostoru. Ukoliko ne divljam previše, dobiću prosto ograničenu dubinsku oštrinu, što je na malim aparatima jedini način da se to postigne. Ali dobro, lakše je nego inače i upamtiću to:
Ova čuvarkuća visi sa zida – zapravo, to je aranžman u kome tri ćase vezane kanapom tak oda vise sa zida služe kao saksije. I u jednoj veselo raste biljka čuvarkuća. Aranžman skoro idealan za fotkanje iz raznih uglova. Za potrebe igranja, navalio sam iz direktnog ugla. I nema velike priče o tehnici rada, osim da sam upotrebio close-up sočivo +4.
Presuda: mišn akomplišd. 
Mislim da lagano ulazim u štos, pogotovo kad je reč o obodnim distorzijama sočiva. Ukoliko promišljeno kadriram proračunavajući unapred kakvu distorziju ću imati, mogu da iskalkulišem i poželjan efekat zamućenja. Ako želim da izbegnem distorziju, moram da se odreknem kompletne zone na uglovima; ako gonim pravi makro snimak, bilo bi poželjno da predvidim kvadratni izrez u sredini; tako je uglavnom bezbedno.
Idemo dalje…
(Gde su mi oni klikeri?…)