Nedelja je, popodne je, toplo je napolju i ne vredi izlaziti pre sutona, pa sve nešto mislim: pametnije da slušate dobru muziku nego da gledate televiziju. Zato ovog puta malo veće parče… Za vas biram eksperiment koji je potrajao samo dve ili tri svirke (ne znam tačno) na jazz festivalu u Esenu i još kojegde u Nemačkoj 1993. godine. Elem, na inicijativu Gingera Bakera, osnovan je surogat koji podseća na grupu Cream, samo što je umesto Erica Claptona svirao Gary Moore – kombinacija kojoj se niko nije nadao. Poslušajte.
Kuriozitet nije samo u tome što je Gary Moore definitivno bolji profil gitariste za ono što je Cream svirao nego sam Clapton (drugačije bih pričao da je E.C. imao samostalni autorski udeo u radu grupe Cream, ali avaj, nije tako), nego i u tome što je čovek pao k’o s tavana u 25 godina nelečeni animozitet između Gingera Bakera i Jacka Brucea. Siroti Irac nije znao kako se te stvari rešavaju, a dva tvrdoglava genija nisu mogla da prevaziđu svoju sujetu.
Možda je tako i bolje, jer stvari onda ne bi ostale nedorečene, te ne bismo imali onaj spektakularni reunion grupe Cream 2005. godine. Istina, mogli su oni to onda i bolje da monetizuju (setimo se da je svetska turneja grupe Police 2008. godine najunosnija pojedinačna rock parada u istoriji, sa zaradom od preko 300 miliona dolara), ali to je već druga priča.