Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pade mi na pamet dok sam se vrteo po dvorištu: a zašto ja ne bih napravio prosti antipod onoj fotki od sinoć?
To zvono me hipnotisalo: udaram kamatu sam sebi, istražujem varijacije. Nisam se previše dvoumio: uzeo sam aparat i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju. Bilo je dovoljno:
Danas slušamo pesmu koja je značajna za ono što se posle nje i njenog matičnog albuma desilo na zapadnoj obali Amerike. Numera “Alone Again Or” je združeno delo grupe Love. Slušamo verziju izvedenu mnogo godina kasnije, na sceni BBC studija u kultnoj TV emisiji “Later with Jools Holland”.
Temeljna muzika. Ovo se mora poznavati.
Prošlo je već tri dana kako je na neko bolje mesto otišao veliki autor naučne fantastike, napetih priča, filmskog i televizijskog stvaralaštva… Stižem da mu odam poštu tek sad. A bio je jedan od mojih junaka u literaturi…
Ray Bradbury (1920-2012) bio je poslednji preostali iz velike SF trojke ABC (Asimov – Bradbury – Clarke). Što pročitah negde: nepošteno je da u listu temeljnih autora žanra ne dospe i Robert A. Heinlein, ali to je neka druga tema. Poenta je da nema popisa najznačajnijih SF autora a da se ne pomene i ime Reja Bredberija, iako je SF bio samo jedan od žanrova u kojima se uspešno pokazao.
Bredberi je bio velemajstor priče. Od “Marsijanskih hronika“, koje su ga u romantično vreme pulp-fiction forme uznele u prvu ligu svetskih autora, plodno je radio u raznim medijima. Njegov roman Farenheit 451 je jedno od obaveznih dela na spisku remek-dela u podžanru distopije; a film koji je Fransoa Trifo uradio po knjizi ide u red najvažnijih SF filmova uopšte.
Gospodin Homer S. je shvatio da kombinacija “med i orasi” više nije onako efikasna kao što je bila ranije. Poprilično ranije.
Svojim asistentima i saradnicima gospodina Homer S. nije bio nimalo čudan. Dobro, de, ne baš nimalo. U stvari svi zaposleni u laboratoriji za fizičku elektroniku na Elektrotehničkom fakultetu su malo “na svoju ruku”. Mada ta laboratorija zna biti interesantna i laicima.
Asistenti i saradnici profesora Homera S. su znali da on redovno svako jutro na parče hleba namaže med pomešan s cimetom. To mu je navodno prvi obrok, a ova smesa mu smanjuje srčane tegobe i revitalizuje krvne sudove. Odmah zatim je red na šolju čaja spravljenog od četiri kašike meda, jedne kašike cimeta i malo prokuvane vode. To mu je, valjda, za krepkiji duh i radni elan.
Ako vas zanima dokle može da ide entuzijazam u bavljenju fotografijom, pogledajte kako izgleda izrada unikatnih fotografija za koje samo neposredni materijal košta 500 dolara po komadu.
Sve, sve, ali ceo kamion kao camera obscura… Skidam kapu.
Može li primamljiva fotka da nastane u afektu? Može, ukoliko se pod afektom smatra samo čin fotografisanja…
Bližilo se ono doba večeri kad biram fotku dana i namah sam ustanovio da nemam ničeg prikladnog na lageru (zapravo, imam, ali nije odgovaralo mom raspoloženju). Pomislih tada: ima li čega u neposrednoj okolini što sam sebi zadao da ću slikati, a da mogu to da obavim bolje nego što sam nekad radio? I setim se: navrnem objektiv 50 mm, turim ga na najvećih f/1.4, navijem žestokih ISO 2000 i izađem u dvorište. Pet minuta kasnije, znao sam da je imam:
Na današnji dan pre 79 godina, rođen je veliki srpski dramski pisac, jedan od mojih omiljenih autora i svakako jedan od onih koji su zaslužili moje duboko poštovanje. Ove redove posvećujem sećanju na susret sa njim.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.
Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.
Danas slušamo numeru koju je Komšija slušao sa sve tri dostupne radio stanice u vreme kad se pojavila. No, šta ću mu ja: pesma je veličanstvena, izvođač vanserijskih kapaciteta, a verzija spektakularnih razmera… U ponedeljak je održan koncert ispred Bakingemske palate, a Tom Jones je bio jedan od izvođača. Izgleda da se Veliki Dasa druži sa marijačima tamo u Las Vegasu… Poslušajte ovo.
Šta da velim: bili smo na koncertu Toma Jonesa u Beogradu novembra 2009. – ili je bolje reći da je to bila pakleno dobra žurka. Evo ga, danas puni sedamdeset dve i sad već valja sumnjati da je potpisao ugovor sa đavolom, jer peva kapacitetom koji nije slabiji od onog pre 45 godina.
Digresija: pogledajte fotke na stranici sa događaja. Moji favoriti su Grace Jones koja je vrtela hulahop dok je pevala i… i onaj spektakularni vatromet.