Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Tradicionalna scena: Luka otvara svoj rođendanski poklon…
Luka je jedina od malobrojnih osoba čije likove zloupotrebljavam na stranicama Suštine pasijansa u nameri da dokumentujem dešavanja oko njih. Kad je reč o Luki, vreme potkraj školske godine je potaman, jer tu je negde i rođendan, a kum Grba je nabio standarde koje sad valja da održi. Zimi za novu godinu ide neka nauka, a u letnje doba, zna se: igračka.
Danas, sa malim zakašnjenjem, slušamo remek-delo skorašnjeg datuma, pesmu koja otvara album Out of the Tunnel’s Mouth iz 2009. godine. Prava muzika za velike dečake.
Pravo u srce. Ko ga ima, to jest.
Steve Hackett je jedan od mojih gitarističkih heroja. Možete biti sigurni da ću vas još gnjaviti njegovom autorskom muzikom, kao i nekim velelepnim izvedbama koje je ostavio u ključnom periodu rada grupe Genesis. A nekom prilikom će biti i malo više reči o Hackettovom radu.
Još jedno sećanje, ovog puta lično, na jednu ne baš tako davnu tragediju: ova potresna filmska priča je nastala na osnovu priče svedoka događaja.
Da se ne zaboravi. Da se ne zaboravi koliko košta ljudska glupost.
Da vam pokažem zašto ginem već par dana u radionici…
U prošlom serijalu “jedna na dan”, beše jedna slika iz aprila 2011. na kojoj se vidi makro ruinirane i trule ograde na balkonu. Čekao sam majstora da se pojavi. I čekao i čekao i čekao, a onda sam saznao da je radio druge poslove preko reda, pa sam mu poručio da ne mora ni da dolazi, jer ga ja više ne čekam. I to se odužilo do ove godine. Drugi majstor je bio agilniji: kasnio je tačno toliko koliko je najavio da će kasniti, pa još nedelju dana. Ja sam insistirao da impregniram daske pre montaže, što je pošlo po zlu, da ne pričam detalje, tek evo me gde se skoro dve nedelje zavitlavam sa time. Čak sam ponovo uslikao staru ogradu.
Danas slušamo veliku poslasticu iz domena progresivnog rocka, muzike za velike dečake. Grupa Refugee je bila kratkog daha, ali trag koji je ostavila bio je dubok.
Znam po priči očevidaca, područje zaliva San Francisko je veoma podložno magli. Jedan veoma strpljivi umetnik je od te magle načinio celu video-priču. Pogledajte…
U trenucima kad gledam ovakve filmove, uhvatim sebe u razmišljanju da bih voleo da se bavim nečim sličnim. E, pa neće moći: oni koji rade ovakve stvari nemaju vremena ni za šta drugo… Ali, evo: obećavam da ću napraviti ovakav video čim se preselim u San Francisko.
Disorzija stakla. Ovog puta kontrolisana i u funkciji scene…
Verovatno ste videli one nastavke na malo bolje opremljenim objektivima koji izgledaju kao nekakve čudne šolje navrnute ispred stakla. To parče plastike se u žargonu zove zonerica (na engleskom je zovu ‘kapuljača za objektiv’ tj. lens hood) i vrlo je korisna stvar kao mera sprečavanja zalutalog svetla koje uđe u objektiv iz pravca van zone kadra. Kada nema zonerice na objektivu, pa svetlo upadne sa strane, razna prelamanja pojedinačnih stakala u objektivu izazivaju lančanu reakciju krpica fokusiranog svetla koje najčešće smetaju.
Imam zonericu na svom univerzalnom objektivu; to je bio jedini komad opreme zbog kojeg sam naglas psovao pri kupovini, jer za razliku od Nikona, Sigme, Tamrona i valjda svih ostalih, Canon daje zonerice samo uz najskuplja stakla; čemu takva odluka, ne znam. Uglavnom, to je nešto čija proizvodnja i transport do Evrope ne koštaju više od jednog evra, ali zato se kataloški prodaje za preko 30 evra; ko neće, ne mora. Ali, nek’ ide život.
Kad sam se pre par dana igrao closeup staklencima, primetio sam da kad navrnem sva tri komada u niz, oni iskoče van zaštite zonerice. I prvi put otkad se igram čestitom optikom (a moji objektivi jesu čestite sorte), uleti mi zrak u kadar.
Jon Hiseman, utemeljitelj, vođa i bubnjar progresivnih engleskih grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, danas puni čestitih 67 godina. U to ime ćemo poslušati jedan od svetlih momenata prvog Colosseuma.