Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svakako se sećate legendarnog filma Alfreda Hičkoka “Prozor u dvorište”. Jedan ljubitelj filma je udahnuo novu perspektivu u onaj kadar dvorišta. Pogledajte.
Ovaj rad je pobedio na Vimeo konkursu za 2012. godinu u kategoriji remiksovanih video radova. Što se mene tiče, sad ima želju da pogledam ceo film…
Bilo je jače od mene. Morao sam da mu se vratim…
Kad sam tri dana ranije napravio spontani eksperiment slikajući pauka na mreži, nisam ni slutio da će me tema toliko obuzeti. Razmišljao sam šta je moglo bolje ili makar drugačije, kako je trebalo postaviti se i kakvu tehniku angažovati. A onda sam odmahnuo rukom, navrnuo ceo špil closeup filtera na objektiv i sišao u dvorište. Rezultat sa kojim izlazim pred vas ovog puta je sledeći:
I, kao što rekoh, ove nedelje slušamo muziku za velike dečake. A kako da sastavimo pregled takve muzike bez omiljene italijanske grupe…
(malo se gubi sinhronizacija, ali nema veze)
U svetu koji meri druge po imanju, a ne po znanju i umenju, lako je prevideti da postoje oni kojima nije dato da uživaju u svakodnevici koja liči na našu.
Malo je potrebno. Upamtite: malo.
“…I nikad, ali nikad nemojte stavljati cveće u svoj portfolio. Cveće je lepo onako kako ga je Bog dao; nemojte vi pokušavati da od cveta napravite nešto lepo.”
Dugo mi je trebalo da skontam da u ovoj tezi Scotta Kelbyja postoji suštinska greška. Zašto bih ja slikao cvet kao predmet lepote? Šta ako me zanima tekstura? Ili biologija cveta? Šta ako sam zajogunio da naučim da se služim onim closeup filterima koje sam nedavno nabavio? Možda su to dovoljni razlozi?
Uto sam uhvatio samog sebe kako lupam gluposti: projekat “jedna na dan” nije nikakav portfolio (pa šta i da jeste), a obaška ne moram baš uvek da se složim sa najpoznatijim guruom digitalne fotografije na svetu. Pa dobro, inat – reč neprevodiva na engleski:
I kao što rekoh juče, ove nedelje ćemo u popodnevnom terminu slušati dobru muziku za velike dečake. Danas je na redu poslastica: autorski rad jednog od najvećih rock virtuoza basa (u svim oblicima) i hiperbatine po imenu Chapman stick. Elem, album Resonator je prvi kompletno autorski rad Tonyja Levina. Slušamo numeru koja otvara album u maniru “šaka u čelo; ko ostane na nogama, pričaće”. Nažalost, studijski rad je povučen sa Cevke, a ovaj koncertni zapis nije optimalne dinamike, ali razumećete o čemu je reč, jer i živa svirka je vrlo dobra.
Kada si dao sve, šta ti je još ostalo?
Ovo je priča o jednom posebnom čoveku. Ispričana je jezikom kamere bolje nego što bi moglo da se ispriča rečima.
Imao sam prilike da upoznam neke visokogorce; štaviše, imam jednog u familiji. To je posebna sorta. Naučio sam da ni ne pokušavam da ih razumem.
Foto-beleška o pristiglim knjigama. Da održimo tradiciju.
A tradicija, zna se: kad stigne paket od Amazona, onda sledi epizoda “hval’te me, usta” (što bi rekle Lale ovdašnji). Dakle, svaka 3-4 meseca naručim poneku knjigu, pa kad paket stigne, slikam sadržaj za fotku dana. E, pa tako i u danu koji je za nama: stigle su dve knjige, jedna o fotografiji, druga o putu do fotografije. Veoma koristan sadržaj, što se mene tiče. Kutija je bila zgnječena, ali knjige su preživele bez oštećenja, što je prilično zabavna novost. Baš bih voleo da vidim poštara kako pokušava da strpa kartonski paket od tri kilograma u poštansko sanduče… A sadržaj paketa? Malo sam se poigrao sporom ekspozicijom sa blicem i zumiranjem u toku ekspozicije.
