Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
E, pa dragi moji, evo nas pored novog kamena pokraj puta, a na njemu piše “2000”.
Dve hiljade priloga. Malo li je! Stigli smo dotle posle 448,5 dana. Bilo bi i pre, ali gužve čine svoje. Uostalom, kad nemamo šta pametno da kažemo, znamo i sami da je bolje da ćutimo.
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт не ради баш ништа за потребе ове приче. Он то ради за себе, јер му је ћеиф. Седи за рачунаром и ређа пасијанс.
Звони телефон. Ах, ето мени звања, помисли Зен будистички, јер га је звоњава тргла из пасионираног дремежа.
– Добар дан. Да ли је то стан породице де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт?
Охо, обрадова се Зен напретку. Више не мисле да се зовем Стан де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт.
– Јесте.
– Ја сам Цајка из компаније Стратеџик Ву, и…
– You’re doing your company a great disservice by mispronouncing its name. It’s стретиџик вју, so you better learn to pronounce it right or I’ll get seriously worried about your future chances with…
Клик.
Зен лагано спусти слушалицу, гледајући је с неверицом. Припали цигарету и одби два дима, са индигнацијом.
Последња су времена дошла, помисли Зен. А можда и задња, ако долазе кроз простор… Телепијачари сад мени залупе слушалицу. Не стигнем ни да им честитам што имају кампању унапређења нечега, да им се захвалим што мисле да сам способан да подигнем магнетну огрлицу. А то би тек био увод у потезање закона о оглашавању, који су управо прекршили, и за који ми је испод црте да потежем адвоката, ал’ могу мало вербално да га претећи принесем слушалици. Ништа од свега тога. Узалуд мој труд да креативно допринесем разговору, да спремим виспрене и изненађујуће одговоре, да освежим некоме дан.
Изем ти звање.
Istraživač stiže na nepoznati svet. Međutim, veoma jaki osećaj déjà vu ga prati i on ne može da se odupre tom osećanju. A onda, nešto strašno se zbiva pred njim…
Ovaj lajtmotiv me je podsetio na nedavno postavljeni film “Mebijus“…
Ovaj rad je pobednik na Vimeo konkursu za 2012. u kategoriji animiranog filma.
Zamalo da se desi… Z-a-m-a-l-o!…
Obećah juče jednu HDR fotku, kao da sam znao da ću imati akutni napad megalenjosti u toku dana… No, svakako je valjalo da sredim fotke od onog motanja oblaka. I opet sam se uverio da HDR meni baš i nije toliko nužan, mada priznajem da je lepo raditi u uslovima velikog dinamičkog opsega. Ali to je više predmet igre nego potrebe. Nego, pomenuh da se zamalo desilo… Ček’ prvo da vam pokažem fotku, pa ću onda da vam ispričam…
Danas pesma kojom smo se već bavili na Suštini pasijansa. A bavićemo se još, dok je svi ne naučite.
Moji prijatelji veoma dobro znaju koju pesmu sa ex-yu prostora najviše volim: to je “Helena lijepa i ja u kiši” Drage Mlinareca. A onda, trenutak magije: 2005. godine, Dražen Vrdoljak okuplja elitu hrvatske scene da izvede veče Mlinarčeve muzike povodom dodeljivanja “Porina”, nagrade za životno delo. I na tom koncertu, pojavljuje se Kraljica i izvodi najmagičniju moguću verziju ove pesme.
Evo me, dok pišem ove redove, slušam pesmu jubilarni petstoti put i ježim se u talasima, od temena do nožnih prstiju… Ili imaš ili nemaš. Josipa ima mnogo. Ovo je toliko dobro da sam joj oprostio to što ne zna tekst.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Dobra muzika u ne tako dobrom filmu.
Na “Dead Presidents” sam naletao nekoliko puta tokom poslednje decenije, i nikako mi se 
nije dalo da ga pogledam. Intrigirali su me komentari da je reč o žestoko potcenjenom filmu, ali me je nešto u samom opisu konstantno demotivisalo da zasednem i posvetim mu se – da li je reč o radnji ili činjenici da nisam mogao zamisliti Chrisa Tuckera u ozbiljnoj ulozi, ko će ga znati.
Tek kada sam pre nekog vremena poželeo da čujem jednu pesmu i potražio je na YT-u, shvatio sam iz spota i opisa otpremaoca da se ta stvar nalazi u filmu, te sam ozbiljno pročešljao listu numera i oduševio se. Red je da sa vama podelim uživanje u dobrom zvuku, a o filmu ćemo na kraju, baš da ne kvarimo atmosferu na početku…
Da li je ovo budućnost reklame?…
Ovaj kratki film je pobedio na Vimeo konkursu za 2012. godinu u kategoriji reklamnih sadržaja. Iako ovo načelno nije reklama, bar ne u doslovnom smislu te reči (firma K-Swiss nije izmišljena!), pokazuje kako bi reklama zbilja mogla da izgleda u ne baš tako dalekoj budućnosti. Skrupule su davno odbačene, a pitanje je dana kada će eksplicitno ratovanje između kompanija (pa čak i unutar njih) postati uobičajeni model konkurencije svih vrsta.
Divlje nebo nad pitomim žitom; vredelo je truda…
Kada sam utvrdio da moj celodnevni dremež potiče od kišnog vremena, prešao sam u kontranapad: seo sam u kola i odvezao se u atar, birajući najbližu standardnu tačku koju pohodim, iz dva razloga: svetlo je polagano nestajalo i morao sam da požurim; a drugo, tamo je žito, a zamislio sam da napravim neki aranžman koji podrazumeva oblake boje mastila i žito koje će veoma uskoro preći iz zelene u žutu boju. To sve izgleda ovako:
