Kad pre jun! Pa zar smo se za to borili? Kako sad to?…
Jednom davno, pitali Jovana Hadži-Kostića kako pod milim bogom uspeva da sastavi onu svoju satiričnu rubriku “Tako reći nezvanično (TRN)” u Večernjim novostima baš svakodnevno, bez izuzetka i očigledno bez ikakvog gubitka ideje. Reče čovek odmah: lako je, oko mene ima mnogo više gluposti nego što može da stane u moju rubriku.
Utovar nedeljom na Suštini pasijansa nije toliko profinjen. Ako li samo nabrojim izvore, ispašće to takvo zamešateljstvo da će se cenjeno čitalište razbežati glavom bez obzira. Ali nije to problem: problem je u onoj nekolicini koja misli da se utovar nedeljom pakuje kao zabavno štivo.
Eh…
Veliki stručnjak za medije, legenda političkog marketinga i medijska siva eminencija žute tačke, u naletu panike je pokušao da posegne za poslednjim argumentom koji pripada kategoriji “a zašto vi mučite crnce”. Tom prilikom je popio nokaut iz kojeg će moći da se izvuče samo nekim neverovatnim čudom:
Čovek koji se zove Nebojša, preziva Krstić, koji je služio stari kadar, artiljerija, pripada onoj grupi ljudi koje treba podsetiti da postoje tri stepena isticanja: ističe se, veoma se ističe, i uzalud se ističe.
Latentni komsomolac sa javnom ambicijom da ostane upamćen kao lord čuvar pečata demokratskih sloboda srpskih medija, traži da dokažem tvrdnju da su on i drugi aktivisti DS-a učestvovali u režiranju medijske slike Srbije, da su tražili da mediji stvarnost predstave u ružičastim tonovima, sve zarad partijskog interesa…
Ostatak pročitajte u članku na sajtu Politike. A Krstiću ostaje stara pesma da je sluša u časovima tuge.
Što ti je globalizacija: Skandinavci, a posebno malloletne Skandinavke, padoše pod uticaj medijskog hajpa. U Oslu su nastali ulični nemiri nakon što je Justin Bieber otišao tamo da promoviše nešto, šta ja znam šta; verovatno je najzad uspeo da nađe frizera, pa se hvali frizurom. Uglavnom, policija je imala posla u pokušaju da smiri stvar. Stampedo je umalo pogazio gradonačelnika Osla; ima povređenih. Na video snimku koji pokazuje jednu epizodu jurnjave za dotičnim, ulična gužva je poprimila razmere prosečnog velikog odmora u prosečnoj osnovnoj školi u prosečnom gradu u Srbiji.
Bemtiglobalizacijuikojeizmisli.
Nego… Pitam se…
Kad naša Vlada kaže da je za “slobodu štampe” oni misle na štampariju novca. Zar ne?
Mr. Trololo je primljen u bolnicu nakon što je doživeo moždani udar. Njegovo stanje je kritično… Sad se vi pitate koje Mr. Trololo, zar ne? Pa dobro, čovek svakog dana nauči nešto.
Ovo je toliko benasto da je zapravo dobro. Obožavam budalaštine koje su obrnule cajger. Dvanajs’ miliona gledanja, pa se vi sad mislite. Ah da, znam da se pitate: pesma je iz 1966, a ovaj studijski snimak iz 1976. A tekst? Pa, ruska cenzura nije dozvolila da kauboj Džo jaše svog mustanga ka Kentakiju gde ga kod kuće čeka ljubljena Marija koja mu krpi čarape. Tekst koji… hm… čujete je jedini koji je bio dozvoljen da preostane. 
Ne, nemojte porediti Eduarda Hila sa Ekremom Jevrićem. Ekrem nije zaradio da bude u crtanom filmu niti su programirali robota da peva “kuća poso poso kuća“. Za Grand paradu već ne znam, ne pratim.
Pazi sad: gledajte u ovu mrdajuću sliku nekoliko sekundi.
E sad, stavite pesnicu preko sredine slike, tako da vidite obod slike sa tri strane.
Čini li vam se da se tačkice kreću brže?
Svet je okrenut naglavačke. Teško da se ikakvo rešenje može naći za kratko vreme. Možemo da pokušamo – to nam je, zapravo, i zadatak. U tom pokušaju, jedini problem čini potreba da najpre utvrdimo ko je ko. Jer ne učinimo li tako, na kraju se više neće znati ko je čovek, a ko magarac.
No, to što ovi misle da smo mi magarci, pa sebe štite tako što žele poraženima da daju više moći nego sebi samima, nije ništa novo. Još je Hamurambi u svojim preambulama pisao o tome koliko je ##### ###### ## ########## (cenzurisano). Kako onda, tako i danas.
Jedan samozvani pesnik tvrdi da neće da objašnjava šta je hteo da postigne svojom štampanom poemom koju je prodavao deci po školama:
Ima jedna kladiona
tamo na kraj stadiona
u koju bi svaki dinar
ko poslednje zrno mlinar
i najlepši miris s cveta
založio na Noleta
Ne silazi meni s uma
kakva bi to bila suma
imućan bih bio velim, da ne moram da je delim
jer svi znaju šta mi vredi
da će Nole da pobedi
Pošto on neće da kaže, reći ću ja.
Blagoje Baković, ko god to bio, autor je gnusne poeme napisane u duhu klozetske poezije. Cilj tog književnog đubreta je jedan i samo jedan: zarada. E, sad će ovaj stihoklepac da sazna kako i koliko zarađuju advokati familije Đoković. Ne bih mu bio u koži. Da li mi ga je žao? Ni najmanje.
Gospodin Blagoje Baković je slobodan da me tuži zbog ove tvrdnje. Rado ću se odazvati na svaki sudski okršaj kojim bi on bio pokušao da odbrani nekakvu tobožnju vrednost (literatnu, lingvističku, didaktičku ili ma kakvu drugu) tog dela. Istina, mora se priznati da je na čas delovalo kao dobra poslovna ideja – kao legitiman način da se zaradi novac jedreći na talasima popularnosti onog tenisera – ali će se pokazati i da je poslovni duh bio zasnovan na nelegitimnim i nelegalnim motivima eksploatacije imena Novaka Đokovića. Šta će biti ako gorepomenuti advokati porodice Đoković zatraže nadoknadu koja je na nivou nadoknade onih koji su ugovorno platili pravo korišćenja tog imena, to ne mogu da naslutim.
Hrvatska poštanska banka nije našla za shodno da makar odnese korpu voća nezaposlenoj majci četvoro dece koja je bespogovorno potpisala odobrenje da banka raspolaže sredstvima na njenom računu nakon što je radnik banke, u času rastrojstva, upisao broj računa u polje za iznos i tako dodelio nesrećnoj ženi iznos od oko 3,2 milijarde kuna (oko 420 miliona evra), umesto 50 kuna, koliko je zapravo bilo uplaćeno na njen račun.
Potpisujući to odobrenje, ta žena je pomogla banci da reši problem. Mogla je da odbije, ali bi onda banka blokirala račun, pa bi sredstva morala da se gone sudski. I ništa ne bi dobila, ali bi banka izgubila jer bi sredstva bila blokirana tokom procesa. E, pa zaslužila je ta nesrećnica bar neku nagradu za svoj čestiti gest.
Čekam da me pitate kako znam da je nisu nagradili kad nigde ne piše ni da jesu ni da nisu. Prosto je: mentalni obrazac svake lopuže (bilo da je pojedinac ili institucija) takav je da kad uradi nešto u nečiju korist, onda trubi o tome i dosađuje sve dok god i poslednja slučajna osoba ne primi k znanju sve o tom plemenitom gestu. To se ovog puta nije desilo i meni je to dovoljan znak.
“Šta god ti ja rek’o, nećeš mi vjerovat’ i zato bolje da ti ne pričam šta sam danas jeo!”
(Pošto kupio, po to prod’o.)
Ima nas nekolicina srećnika koja je tokom predizborne kampanje stekla naviku izbegavanja svih oblika tzv. informativnih programa i sadržaja. Tokom sledećih nedelja, pokušaću da utvrdim koliko sam u pravu (ili nisam) što i dalje sprovodim embargo nad svim vidovima informacija iz političkog miljea. Šta da radim, kad volim na miru da živim, spavam i jedem.
Ah, da: prijatan ručak vam želim. Sa šniclom ili bez.